Đokovićev teniski adađo još traje

Ko su ti lju­di što ne­u­mor­no škra­ba­ju­ći sve i sva­šta na dru­štve­nim mre­ža­ma že­le da No­va­ka Đo­ko­vi­ća, čim pre, po­ša­lju u te­ni­sku pen­zi­ju? U pen­zi­ju, a za­što? Valj­da za­to što u 39. go­di­ni ži­vo­ta ni­je vi­še na pr­vom me­stu te­ni­ske ATP li­ste, ne­go je „sa­mo” sed­mi?!

O tem­po­ra, o mo­res!

Is­pod Đo­ko­vi­ća na ATP li­sti su broj­na i ja­ko va­žna te­ni­ska ime­na, na pri­mer Me­dve­dev, Fric, Ru­bljov, pa iz­van­red­ni nor­ve­ški te­ni­ser Rud, a da pri­tom i ne po­mi­nje­mo fran­cu­ska te­ni­ska ime­na ko­ja su da­le­ko, a iza ko­jih sto­ji bo­ga­ta te­ni­ska fe­de­ra­ci­ja.

Pr­vi fran­cu­ski te­ni­ser je Ar­tur Fis, ko­ji ovog ju­na pu­ni 22 go­di­ne. Nje­gov tre­ner od­ne­dav­no je ne­ka­da­šnji „kralj aso­va” Go­ran Iva­ni­še­vić i za­u­zi­ma tek 21. me­sto na li­sti ATP.

No­vak Đo­ko­vić upr­kos svo­jih 39, još i u iz­van­red­nom sti­lu igra te­nis iz­ma­mlju­ju­ći di­vlje­nje te­ni­skih na­vi­ja­ča ši­rom sve­ta. Na ovo­go­di­šnjem Ro­lan Ga­ro­su za­u­sta­vio ga je u tre­ćem ko­lu Bra­zi­lac Žo­ao Fon­se­ka, na­kon što po­sle pr­va dva do­bi­je­na se­ta naš No­vak ni­je us­peo da još dr­ži za „gu­šu” de­vet­na­e­sto­go­di­šnjeg Bra­zil­ca.

Da je Đo­ko­vić ovaj meč igrao u ve­čer­njem ter­mi­nu, a ne u po­po­dnev­nim ča­so­vi­ma, iz­lo­žen to­plot­nom uda­ru ko­ji je Fran­cu­sku bio za­ko­vao čak dve sed­mi­ce, bi­la bi to ve­ro­vat­no ne­ka sa­svim dru­ga pri­ča.

Na­kon što je po­sle pet se­to­va i pet sa­ti igre u po­sled­njem se­tu iz­gu­bio sa 7:5 i tri uza­stop­na asa mla­dog Bra­zil­ca, No­vak je za­gr­lio Fon­se­ku – ko­ji je iz­ja­vio da mu je Đo­ko­vić idol – za­že­lev­ši mu naj­ve­ći mo­gu­ći uspeh u da­ljem te­ni­skom nad­me­ta­nju.

U sle­de­ćem me­ču za po­lu­fi­na­le ko­ji je po­čeo u 20.15 sa­ti, Fon­se­ka je iz­gu­bio od ve­li­ke če­ške te­ni­ske na­de Men­ši­ka, ko­ji po te­ni­skom sti­lu neo­do­lji­vo pod­se­ća na biv­šu če­šku te­ni­sku zve­zdu Ber­di­ša.

Da je, re­ci­mo, Đo­ko­vić ne­ka­ko us­peo da pre­sko­či pre­pre­ku zva­nu Fon­se­ka i stig­ne na meg­dan Men­ši­ku – ko­me je No­le ta­ko­đe te­ni­ski idol – mo­žda bi u tom ve­čer­njem ter­mi­nu us­peo da sa­vla­da mla­đa­nog pred­stav­ni­ka po­zna­te če­ške te­ni­ske ško­le.

Ali, ni­je. Pa šta?

Pa to, da fud­bal­ski na­vi­ja­či, ko­ji ne­ma­ju bla­ge ve­ze s te­ni­som, že­le eks­pre­sno da ga vi­de u pen­zi­ji, ili mi­ro­vi­ni, ka­ko ho­će­te. I sve to či­ne po­zi­va­ju­ći se na Fe­de­re­ra i Na­da­la, ko­ji su već odav­no u te­ni­skoj pen­zi­ji i ko­ji sa tri­bi­na pom­no i odu­še­vlje­no pra­te te­ni­sku ča­ro­li­ju Đo­ko­vi­ća ko­ja, na sre­ću te­ni­skih sla­do­ku­sa­ca, još ne pre­sta­je.

No­vak Đo­ko­vić, te­ni­ski „go­at”, ci­lja da osvo­ji 25. „ve­li­ki slem”, a na tur­ni­ri­ma is­pod to­ga ne že­li da ra­si­pa sna­gu i ma­nje ga in­te­re­su­ju. Do­ka­zao je da i bez igre na tim tur­ni­ri­ma uoči Ro­lan Ga­ro­sa, ipak ima igru s ko­jom je kao i pro­šle go­di­ne mo­gao da do­đe do po­lu­fi­na­la na ovom naj­po­zna­ti­jem tur­ni­ru na šlja­ci.

Ako ove go­di­ne ni­je us­peo da ode da­lje na Ro­lan Ga­ro­su, mo­že li mu to po­ći za ru­kom na lon­don­skom Vim­bldo­nu i nje­go­voj tra­vi? Mo­že, što da ne.

Ako je Go­ran Iva­ni­še­vić s po­ziv­ni­com za ovaj ču­ve­ni tur­nir us­peo da u fi­na­lu po­be­di Austra­li­jan­ca Pa­tri­ka Raf­te­ra, i to kad su ga baš svi te­ni­ski struč­nja­ci bi­li pre­ža­li­li i ot­pi­sa­li, za­što to ne bi us­peo i No­vak Đo­ko­vić, ko­ji je na vr­hun­cu svo­je te­ni­ske ve­šti­ne?

Za­to, ta­ko vam bo­ga, pre­sta­ni­te da za No­va­ka Đo­ko­vi­ća, ko­ji za­u­zi­ma iz­van­red­nu sed­mu po­zi­ci­ju na ATP li­sti, tra­ži­te po­sao ko­ji bi mu naj­vi­še od­go­va­rao kad jed­nog da­na od­lu­či da na­pu­sti car­stvo ma­gič­ne te­ni­ske igre.

U sve­tu te­ni­sa ima mno­go ze­ma­lja ko­je bi Đo­ko­vi­ća ra­ši­re­nih ru­ku do­če­ka­le i ko­ji­ma bi on bio neo­pi­siv po­nos, po­di­žu­ći ga čak do zve­zda. Mo­že­mo sa­mo za­mi­sli­ti ka­kav bi sta­tus Đo­ko­vić imao u Ame­ri­ci, En­gle­skoj, Fran­cu­skoj, Špa­ni­ji i dru­gde.

Da li bi ga na­vi­ja­či ovih te­ni­ski ve­li­kih ze­ma­lja gr­la­to sla­li u pen­zi­ju, kad u ovom tre­nut­ku i u ovoj svo­joj do­bi Đo­ko­vić ostva­ru­je od­lič­ne re­zul­ta­te?

Na­rav­no da ne bi.

Na­pro­sto je ne­ve­ro­vat­no ko­li­ko je ovaj te­ni­ski ma­đi­o­ni­čar sve­srd­no pri­u­štio lju­bi­te­lji­ma te­ni­ske igre ši­rom sve­ta i ko­li­ko je svo­jom ljud­sko­šću i do­bro­tom uči­nio da sa svo­jim do­bro­tvor­nim ak­ci­ja­ma klo­nu­lim lju­di­ma uči­ni ži­vot ba­rem mal­ki­ce lep­šim.

Mo­že li Đo­ko­vić ove go­di­ne, osmi put, da osvo­ji Vim­bldon? Mo­že, mo­že. Jer, Đo­ko­vi­ćev te­ni­ski ada­đo još tra­je.

*Di­plo­mi­ra­ni žur­na­li­sta i pro­fe­sor so­ci­o­lo­gi­je

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek uređivačku politiku lista