Pojedinac, sistem i ženska solidarnost

60. KARLOVE VARI

Karlove Vari – Sa velikim uspehom je održana svetska premijera srpskog filma „3 nedelje kasnije” Miroslava Terzića u glavnom takmičarskom programu 60. festivala u Karlovim Varima. Prve kritike su pozitivne, na jednom britanskom sajtu ovaj film je okarakterisan čak kao remek-delo i nazvan „najboljim filmom u ovogodišnjoj konkurenciji”.

A ovogodišnja konkurencija je prilično jaka. Među filmovima koji su priredili prijatno iznenađenje je i švajcarski „Srećna porodica” Jana-Erika Maka. Reč je o snažnoj društvenoj drami koja otvara goruće teme majčinskog instinkta, lične odgovornosti i sukoba pojedinca sa beskompromisnim sistemom.

Glavni lik u ovom filmu je Niki, samohrana majka dvoje dece koja se nalazi na ivici siromaštva. Iako radi dva posla, njena zarada jedva da je dovoljna da pokrije osnovne životne potrebe. Prekretnica dolazi kada deca ostanu nakratko bez nadzora i slučajno izazovu požar u kuhinji. Švajcarske vlasti ne čekaju ni tren, oduzimaju joj decu i smeštaju u hraniteljsku porodicu na drugom kraju zemlje, dok je Niki zabranjen bilo kakav kontakt sa njima. Ona odbija da prihvati ovako surovu odluku socijalnih službi i kreće na očajničko putovanje da ih pronađe.

Reditelj Jan-Erik Mak uspeva da održi narativ napetim tempom, a da pritom ne sklizne u jeftinu sentimentalnost. Film osetljivo istražuje tanku liniju između roditeljske ljubavi i ličnog neuspeha. Ne nudi gledaocu laka rešenja, prikazuje Niki kao izuzetno posvećenu i brižnu majku, ali istovremeno otkriva i njeno problematično ponašanje koje su vlasti iskoristile kao argument za oduzimanje dece. Snažna strana ovog filma je autentičnost s kojom je prikazana porodična pozadina. Pored ličnog nivoa, film se bori i sa sistemskim nivoom. Kritički ukazuje na krutost vlasti i na to kako društveni sistem može biti nemilosrdan prema ljudima na marginama društva. Priča postavlja pitanja da li država uvek deluje u najboljem interesu deteta, da li bi trebalo da pomaže porodicama u teškim finansijskim situacijama umesto što ih nemilosrdno razdvaja. „Srećna porodica” je veoma zanimljiv film, balansira na granici psihološkog trilera i društvene drame, a kod publike rezonantno odjekuje dugo nakon projekcije...

***

Jedan od ozbiljnijih konkurenata je i kiparski film „Lav za leđima” Tonje Misjali, dirljivo istraživanje ženske solidarnosti i preživljavanja u vremenu migracija, traženja azila i žudnje za ličnim oporavkom.

Smešten na podeljenom i politički složenom ostrvu Kipar, film prati neočekivanu i duboko dirljivu vezu između dve marginalizovane žene – senegalske adolescentkinje Marijam (Sohna Dijalo), tražioca azila koja se kreće kroz neumoljiv pravni i društveni pejzaž i kiparske četrdesetogodišnjakinje Stele (Elena Kaliniku), koja tiho pokušava da obnovi svoj život nakon oporavka od zavisnosti od droge. Autorka Misjali (debitovala sa filmom „Pauza” 2018.) neustrašivo se bavi ozbiljnim podtekstima modernog društva i bez oslanjanja na senzacionalizam plete narativ koji se dotiče krijumčarenja ljudi i rodne eksploatacije. Sam Kipar kao pozadina tretiran je u filmu gotovo kao paralelan lik raskrsnice na kojoj se globalna izbeglička kriza ukršta sa tihim, ličnim borbama za iskupljenje.

„Lav na mojim leđima” osvaja prvenstveno zahvaljujući uzdržanom, empatičnom tempu. Umesto teške melodrame, Misjalijeva organski razvija odnos između Marijam i Stele kroz zajedničke tišine i međusobnu borbu. Emocionalni teret filma u potpunosti leži na plećima glavnih glumica. Dijalova svom liku Marijam donosi sirovu i upečatljivu ranjivost savršeno prikazujući dezorijentaciju zbog raseljavanja u stranoj zemlji. Elena Kaliniku je ubedljiva kao Stela, hvatajući tihu odlučnost i krhku nadu žene koja pokušava da pobegne od svoje prošlosti. Veliki doprinos filmu dao je snimatelj Manu Tilinski, koristeći prirodno osvetljenje i intimne krupne planove kako bi pojačao klaustrofobiju okolnosti u kojima se glavne junakinje nalaze, a istovremeno naglašavajući trenutke nežne čovečnosti. Sve u svemu, ovo autorsko delo Tonje Misjali se ističe tematskom aktuelnošću, kao tiha, humanistička drama i emocionalno rezonantan nezavisni film...

Džesi Ajzenberg: S poljskim državljanstvom do nezavisnog filma

Karlove Vari – Holivudski glumac, scenarista i reditelj Džesi Ajzenberg („Društvena mreža”, „Prava patnja”, „Kada završiš sa spasavanjem sveta”...) jedan je od dobitnika predsedničkog „Kristalnog globusa” na 60. KVIFF-u.

Dočekan ovacijama pred projekciju restaurirane kopije filma „Dvojnik” Ričarda Ajouda iz 2013. godine, u kojem igra glavnu ulogu, Ajzenberg je iznenadio izjavom da će uskoro dobiti i poljsko državljanstvo.

– Dogodiće se to tokom naredne nedelje. Tražio sam poljsko državljanstvo zbog porodičnog nasleđa, ali i zato što želim da u svom životu i karijeri provedem više vremena radeći u Evropi, posebno u centralnoj Evropi. U Americi mnoge vrste filmova koje toliko volim postaju sve teže za snimanje, ali u Evropi ti filmovi napreduju i slave se. Kao filmski stvaralac želim u tome da učestvujem – rekao je on.

Ajzenbergov naredni scenarističko-rediteljski film „Debi”, u kojem igraju Džulijan Mur i Pol Đamati, premijeru će imati u septembru...