Ne zanimaju me jaki ženski likovi

60. KVIFF

Karlove Vari – Holivudska glumica Megi Džilenhol, kćerka filmskih stvaralaca Stivena Džilenhola i Naomi Aks, starija sestra glumca Džejka Džilenhola i supruga glumca Pitera Sarsgarda, na 60. festivalu u Karlovim Varima još u večeri otvaranja primila je „Kristalni globus” za glumačku i rediteljsku karijeru i doprinos svetskom filmu.

Uz glumačku karijeru krunisanu priznanjima za učešće u filmovima „Doni Darko”, „Adaptacija”, „Ispovesti opasnog uma”, „Osmeh Mona Lize”, „Sekretarica”, „Mračni vitez”, „Ludo srce”, Džilenholova se okrenula i pisanju, režiji i produkciji i time uronila još dublje u autorski svet i još veću odgovornost.

Njoj u čast 60. KVIFF je priredio i specijalnu projekciju scenarističko-rediteljskog filma „Nevesta”, u kojem igraju Kristijan Bejl, Džesi Bakli, Piter Sarsgard i Džejk Džilenhol, uz podsećanje na njen rediteljski debitantski film „Izgubljena kćerka” sa Olivijom Kolman, koji je u vreme korone na 78. Venecijanskom festivalu osvojio nagradu za najbolji scenario, a kasnije i još četiri svetske nagrade i nominacije za Oskara.

U ekskluzivnom razgovoru za „Politiku”, vođenom u salonu legendarnog i filmičnog Grandhotela „Pup”, Megi Džilenhol govori o rušenju filmskih stereotipa, izazovima režije i istrajnosti, o hapšenju kćerke Ramone, prihvatanju dužnosti predsednice žirija na predstojećem 83. Venecijanskom festivalu i preskakanju slavljenja 4. jula...

Jeste li sa „Izgubljenom kćerkom” i „Nevestom” zapravo uspeli bar malo da preokrenete sto godina postojanja filmskih stereotipa o ženama?

Mislim da sam u filmu „Izgubljena kćerka” priznala mračnije aspekte majčinstva i šta se očekuje od žena, dok sam u filmu „Nevesta” dala Frankenštajnovoj nevesti mogućnost i autonomiju. Nije da me zanima rušenje tabua, mislim da jednostavno tako deluje zato što je tako malo žena snimalo filmove, pa se čini da su te stvari zabranjene. Ali nisu, već je stvar u tome što nisu istražene. I nisam očekivala da ću ljude toliko razljutiti istraživanjem istih.

U „Nevesti” kao da pokušavate da srušite mnoge barijere?

Ne, samo pokušavam da napravim prostor da se izrazi moje sopstveno iskustvo, da napravim prostor da se izrazi iskustvo glumice Džesi Bakli, koja tumači više likova u filmu: Idu, Penelopi i samu Meri Šeli i da napravim prostor da se izrazi iskustvo mog scenografa.

I kao glumicu Vas je uvek zanimala različitost?

Ono što me zanima jesu višeslojne žene. Nisam baš toliko zainteresovana za takozvane jake ženske likove, više me zanima prikaz žena koji mogu prepoznati kao nešto što ima veze sa mojim sopstvenim iskustvom, što obično uključuje malo snage, malo strašne slabosti, malo lepe slabosti i ranjivosti, malo zadovoljstva, malo užasa. Ceo taj spektar.

Šta je bio taj presudni trenutak da se sve više okrenete pisanju i režiji?

Delimično sam se posvetila karijeri scenariste i rediteljke jer sam otkrila da mnogi reditelji nisu zainteresovani za moju umetnost, za moj izraz ako je izgledao drugačije od onoga što su zamišljali kada su bili kod kuće u svojoj sobi. Postala sam veoma dobra u smišljanju načina da zaštitim taj mali prostor oko sebe. Ali onda sam se umorila od toga što sam morala da plešem i pomislila sam da mi treba više prostora. Ne samo da želim slobodu da se izrazim, već želim da ponudim tu slobodu i drugim umetnicima.

Kako gledate na tu stvaralačku stranu Vaše karijere?

Gledam na filmove kao na vrstu jezika koji treba naučiti. Možete se uključiti kad god želite, ali verovatno je to na drugom jeziku od onog na koji ste navikli. Zar to nije zanimljiv poziv? Da li je to zanimljiva ruka za pružanje? To je ono što volim. Nadam se da su moji autorski filmovi zaista iskren izraz onoga što mi je na umu, a prvo moram da shvatim šta mi je na umu i da to na ovaj način izrazim. I mislim da je moj rad kao glumice, a još više moj rad kao rediteljke, izražavanje onoga što mi je na umu. Onoga što mi je u srcu. Onoga što je na ivici onoga što znam o sebi u svetu u kojem živim.

Da li ste nešto primetili u vezi s bavljenjem filmom kao zanatom što pre, kao glumica, niste shvatali kao nešto važno?

O, da. Toliko mnogo stvari. Prva prava lekcija bila je pred snimanje „Izgubljene kćerke”. Kada sam napisala scenario, krenula sam da upoznajem mnogo snimatelja i odlučila sam na kraju da sarađujem sa francuskom snimateljkom Elen Luvar, za koju mislim da je jednostavno briljantna žena. Bilo je to pre vakcinacije protiv kovida, ona je bila u Parizu, a ja u SAD i na daljinu smo radili pripreme i to tako što bi me ona toliko toga pitala. Na primer: „Recite mi o svetlu u ovoj sceni”, a ja sam samo trepnula jer sam shvatila da ne znam ništa o svetlosti i da me svetlost zapravo ne zanima. Zanima me ljudska priča. Zanima me gluma.

Zanima me šta treba da se ispriča u ovoj sceni. A ona je rekla: „Ne, volela bih da čujem tvoje mišljenje o svetlu.” I samo sam sebi dala trenutak da razmislim o tome i zapravo sam zaista imala mnogo misli o svetlu u toj sceni. Mnogo sam od Elen naučila.

Koji Vam je aspekt rada na filmu najdraži?

Postoji pripremni deo snimanja filma koji je u velikoj meri vezan za budžet, što mi nije omiljeni deo posla, iako sam producent na svim svojim filmovima i veoma me zanima i taj aspekt snimanja filma. Ali ono što mislim pod pripremom je vreme provedeno sa mojim snimateljem razmišljajući o filmu u zajedničkom imaginarnom svetu. To je tako kul, intimno, intenzivno. Zadovoljstvo je i kada sam na setu sa planom, sa zajedničkim jezikom sa svojom ekipom, a ponekad se čini da samo sviram džez.

A šta je sa odgovornošću? Veća je kada režirate i producirate, pretpostavljam, nego kada glumite. Da li ste dovoljno jaki za sve to?

Odgovornost je slična onoj koju imaju majke. Kada postaneš majka, odjednom si zapravo odgovorna za život druge osobe. To je i neverovatno uzbudljivo, moćno i apsolutno zastrašujuće. Mislim da je to zaista zanimljiva stvar kod režije. Mnogo više nego kod produkcije. A takođe i mnogo više nego kod glume. Režirajući, ja sam odgovorna za svoj film. Ne mislim da ste pitali da li sam dovoljno jaka u smislu da sam žena. Ne mislim da to ima ikakve veze sa tim da li sam žena ili muškarac, ali mislim da je to veoma drugačije iskustvo za žene iz više razloga.

Pitala sam zato što u filmskoj industriji još uvek postoji velika neravnoteža između polova...

Da, režija je istorijski gledano i dalje pretežno muški posao, ali kada sam krenula time da se bavim, otkrila sam da su počeli da me tretiraju sa vrstom poštovanja kakvu nikada ranije nisam doživela. Ali to je samo zato što se tako postupa sa rediteljem. Da je kojim slučajem reč o profesiji školskog nastavnika, tradicionalno u Americi užasno loše plaćenom „ženskom poslu”, mislim da bi stvar sa poštovanjem bila sasvim drugačija.

Vaš suprug glumac Piter Sarsgard mi je prošle godine u intervjuu rekao da je Vaša najbolja rediteljska osobina istrajnost...

Sećam se da sam, kada sam završila svoj prvi dan na setu filma „Izgubljena kćerka”, poslala poruku Piteru i rekla da je ovo kao raj za naporan rad. Zato ne mislim da je istrajnost prava reč. Nije pogrešno, samo što, kada si na nebu, ne osećaš se baš istrajno. Postoje mnogi teški aspekti snimanja bilo kog filma. Trenuci kada razmišljaš kako ću ovo uraditi, a tako sam osećala u oba filma. Istovremeno, toliko je aspekata čistog intenzivnog zadovoljstva, slobode, uzbuđenja da mislim da ne bih upotrebila reč istrajnost. Možda tako izgleda Piteru jer nije reditelj, ali meni se to jednostavno čini kao život.

Veliki ste filantrop i politički aktivista, Vaša i Piterova starija kćerka Ramona je nedavno bila uhapšena na univerzitetu tokom protesta protiv rata u Gazi. Kakva majka – takva kćerka?

Moja kćerka je samosvojna žena. Sigurna sam da vas ne iznenađuje to što čujete. Ona ima svoj mozak i sopstvena stremljenja i ponosna sam na nju.

Veoma ste uključeni u sve što se dešava u svetu, imate li neki komentar o današnjoj situaciji?

Nisam spremna da dam nasumično izjavu o situaciji u svetu u ovom trenutku, ali sam sigurna da ćete me pitati o tome u Veneciji.

U Veneciji Vas uskoro očekuje odgovoran posao predsednice žirija?

Bila mi je neverovatna čast što su me zamolili da to uradim i veoma se radujem tome. Sa radoznalošću posmatram šta film danas nudi i volim filmske festivale. Nikada ne bih imala svetsku projekciju filma „Izgubljena kćerka” da nije bilo Venecije i zato taj festival zauzima posebno mesto u mom srcu. Kao reditelj sam rođena na tom festivalu.

Vaši filmovi su slobodne adaptacije romana Elene Ferante i Meri Šeli, a negde sam pročitala da će i Vaš novi film biti zasnovan na jednoj knjizi?

To je samo informacija koja je tačna. Istina je. Procurelo je, iako sam tek na početku procesa. Radim adaptaciju knjige Rejčel Kušner i to je deo stvaranja koji je toliko ličan, privatan i tajan. Volim Kušnerovu i volim njen bestseler „Jezero stvaranja”.

Ovaj razgovor vodimo na dan velikog američkog praznika, kakva su Vaša lična osećanja povodom toga?

Ove godine se uzdržavam od proslave. Ne slavim 4. jul. Ipak, hvala vam puno na čestitkama.