Noć kad je VAR pobedio Hrvatsku

Specijalno za „Politiku”

Odlučio sam da odem na nekoliko dana na odmor prvo u Lovran, pa na Rab. Sasvim slučajno se desilo da je baš to veče kada sam stigao na ostrvo Hrvatska igrala protiv Portugalije na Svetskom prvenstvu u fudbalu.

Prolazeći kroz Hrvatsku primetio sam njene zastave na gotovo svakoj kući. Iskreno, malo sam se osetio nelagodno. Veoma su me iznenadili bilbordi u Lovranu, na kojima je sa „Idemo Hrvatska” reklamirana jedna od bitnijih utakmica u istoriji njenog fudbala.

Kada smo stigli na relativno mali Rab i tamo nas je isto zateklo: zastave, bilbordi... Kad sam upitao mog druga zašto ima toliko zastava na kućama rekao mi je da se na njih ističu u tri slučaja: na Dan državnosti, godišnjicu „Oluje” i kada igra reprezentacija.

Na dan utakmice ljudi, koji su išli na plažu, a Hrvati su, uglavnom su bili obučeni u dres reprezentacije Hrvatske. Kad smo seli u kafić, obavijen zastavama domaće reprezentacije, i naručili koka kolu na njoj su bile slike hrvatskih fudbalera kao vid dodatne promocije.

Euforija je vladala, a kako i ne bi. Posle ovog prvenstva se opraštaju Modrić i Perišić, jedni od najboljih hrvatskih reprezentativaca u istoriji. Dve uzastopne medalje na mundijalima dali su Hrvatima vetar u leđa i samopouzdanje da baš oni pošalju Kristijana Ronalda u penziju.

Listajući društvene mreže video sam da su svi trgovi, lokali, kafići, barovi bili ispunjeni do poslednjeg mesta, iako je utakmica počela u 1 sat noću. Iščekivao se dobar fudbal i, naravno, pobeda Hrvatske.

Pogledao sam utakmicu do poluvremena i onda sam otišao da spavam pošto sam bio umoran od puta. I to mi je bila velika greška. Probudio sam se ujutru i video mog drugara, koji besni što su ih sudije pokrale, prezire Ronalda, jer su zbog njega arbitri bili naklonjeni Portugalcima.

Bio sam zbunjen, pa sam pogledao snimak s najboljim potezima. I video sam nesrećni poraz naših komšija i suze njihovih fudbalera. Pobeda tehnologije, ali poraz igre zvane fudbal.

U toku dana su se osećali tenzija i razočarenje zbog utakmice od sinoć. Ko god da je bio upitan na ulici bio je nezadovoljan, tužan i „čašćavao” je sudije ne birajući reči . Bilo je i šala ove vrste: da je hrvatski igrač Matanović bio ćelav, ne bi bio ofsajd. Naravno pominjao se i Ronaldo, kojem je ovo poslednje prvenstvo i da zato mora da dogura do finala. Tužno je bilo da gledam i slušam drugare iz raznih delova  Hrvatske kivne na sudije i Ronalda što im je „oteta barem šansa za penale”.

Dan posle situacija je bila normalnija, kao da utakmice nije ni bilo. Barem po onome što sam video na ostrvu. Ali, moji drugari i prijatelji i dalje nisu mogli da prebole poraz, koji im je Portugalija nanela. Privuklo mi je pažnju i da se broj zastava na kućama drastično smanjio posle ispadanja s mundijala.

Ostali su bez medalje, oprostili se od svoje dve legende, ali će brzo da pređu preko toga. Ne sećam se kada su poslednji put propustili neko veliko takmičenje. Tehnologija jeste promenila fudbal i dovela ga na potpuno nov nivo, ali je isto tako pokvarila čari tog sporta. Komšijama možemo da poželimo više sreće idući put, a nama da naučimo nešto od njih.