Slučaj Savijano

Slučaj Savijano rečito nam pokazuje, u najmanju ruku, dve životno važne političke stvari. Prvo, da je uz osvojena prava na slobodu javne kritike i ideološkog višeglasja u Evropskoj uniji još uvek nužno neugodnu istinu govoriti nauštrb lične i porodične sigurnosti, da je, naime, neophodno da objavljenu neugodnu istinu još uvek čuva brahijalna sila. Drugo, da, ipak, u Evropskoj uniji postoje institucije i izvršna vlast koje će ovu istinu uzeti u zaštitu i braniti je autoritetom (svijetlog) oružja.

Roberto Savijano (1979), po obrazovanju filozof, po zanimanju novinar, objavio je 2006. dokumentarni roman „Gomora“ koji podrobno i upečatljivo opisuje način života i poslovanja Kamore, snažne i razgranate kriminalne organizacije sa središtem u Napulju. Poimence i nalično, epski razuđeno i lirski nadahnuto u prvom licu, faktički i poetski, Savijano, u „Gomori“, razotkriva i zatajeni život organizovanog kriminala i primitivnu svest kriminalca prilagođenu modernom neoliberalističkom načinu privređivanja: od „bosa“, u društvu uvažavanog poslovnog čoveka, do narkomanskog bednika koji na ulici preprodaje drogu. Osim toga, u analitičkim pasažima romana, Savijano ukazuje na globalni karakter ove kriminogene organizacije, na mrežu njene ilegalne trgovine koja se izliva u legalne ekonomske tokove i prepokriva tako i Evropu i Ameriku, i Bliski istok i Kinu.

U svom poslednjem intervjuu (The Guardian, 1. novembar 2008) pisac za Kamoru tvrdi da je „najveća pojedinačna ekonomska sila u Evropskoj uniji“. A u pročutom romanu piše ovo: „Nije bilo mesta na kome nisu razgranali svoje poslove. U Nemačkoj su prodavnice i magacini bili smešteni u Hamburgu, Dortmundu, Frankfurtu. U Berlinu su držali prodavnice Laudano, na adresi Gnajzenauštrase 800 i Viclebenštrase 15, u Španiji u Paseo de la Ermita del Santo 30, u Madridu, i još u Barseloni; u Austriji u Beču, u Engleskoj u jednoj prodavnici jakni u Londonu, potom u Irskoj, u Dablinu. U Holandiji u Amsterdamu, u Finskoj i Danskoj, u Sarajevu i u Beogradu“ (str. 51, srpsko izdanje, Geopoetika, 2007).

Zbog onoga što je u knjizi obelodanio i stoga što je knjigu do sada u Italiji kupilo preko 1.200.000 čitalaca (među kojima su brojni i oni koji inače ne kupuju i ne čitaju knjige), stoga što je ona prevedena na više od četrdeset jezika i što je, prošle godine, na osnovu nje, a prema scenariju u kojem je ključno autorstvo Savijanovo, snimljen istoimeni film u režiji Matea Garonea (ovih dana prikazan na FEST-u), usled svega toga, dakle, usled objavljivanja gorke i opasne istine, Roberto Savijano, koga Umberto Eko naziva nacionalnim herojem – od Kamore osuđen na smrt, boraveći na tajnoj adresi, daleko od društvenog života a u stalnom društvu brojnih telohranitelja – danas je rana u savremenom iskustvu Evrope, koja ozbiljnije no ma šta drugo u javnom životu govori o egzistencijalnom problemu političke istine, odnosno o istinskom političkom problemu egzistencije što se tiče svih nas.

Nijednom od znamenitih savremenih evropskih filozofa i istaknutih angažovanih intelektualaca koji su izgradili velelepne kognitivne konstrukcije što zadiru u sve pore mišljenja i teorije društvenog života, a koji se po pozivu bave pitanjem istine, poput Habermasa, Badjua, Agambena, Žižeka, nije danas zbog pisanja ugrožen život kao što je to piscu istinoljubive knjige „Gomora“. O kakvoj to istini govore filozofi kao žestoki kritičari vlasti?

Filozofija kao specifična disciplina duha svoj izvor nalazi u sebi, u mišljenju smelom kao takvom, te se reflektuje na stvarnost. Misliti i pisati o opasnim istinama zahteva, međutim, da se izvor mišljenja nađe u zastrašujućim činjenicama stvarnosti. Knjige tako pisane nisu teorija nego „telo reči“.

„Gomora“ je uspela da one u strahu premrle ohrabri, a da uplaši one vlasne nad životom i smrću mnogih. Savijano je napisao moćnu, živu knjigu – „telo reči“ jedinstveno u ovom veku, poput one jedinstvenosti koju su nekada imali „Nova klasa“ ili „Arhipelag gulag“. Dakle, Savijano je danas u Evropi ono što su nekada iza gvozdene zavese bili Đilas, Solženjicin, Zinovjev i Havel. Koja je, međutim, to zavesa posle čijeg bi pada Savijano mogao da se vrati normalnom životu u zajednici kao što su to mogli „istočni“ disidenti po padu Berlinskog zida? Problem je u tome što ta zavesa, taj novi zid ne ograđuje jednu ideologiju i jednu teritoriju, nego je ugrađen u globalni ekonomski sistem kao isprepleten tok.

Angažovani intelektualac, po definiciji u opasnosti zarad svog mišljenja, svoju opasnost danas u Evropi nalazi ne u borbi protiv autoritarnog državnog sistema, nego u borbi protiv države lokalno uvučene u globalno organizovani kriminal. Zato su Roberto Savijano i, u Rusiji nedavno ubijena, Ana Politkovska uzori angažovane intelektualnosti u Evropi novog milenijuma. U svojoj sredini slediti primer njihovog obelodanjivanja silom i strahom zataškane istine znači doista „nositi krst“ angažovanog intelektualca.