Samarićani u genima

Da li ste dobrostivi ili niste, zapisano je, po svemu sudeći, u vašim (i svačijim) genima; podučavanje dobročinstvu tek pripomaže. Samarićani se rađaju, a ne odgajaju, smatraju američki naučnici, verujući da to što važi za miševe vredi i za ljude.

Je li, najzad, pronađen gen(i) za samilost?

Sposobnost razumevanja drugih i saosećanja s drugima delimično je nasledna i utisnuta u naša tela još pre rođenja, pokazalo je skorašnje istraživanje na univerzitetima Viskonsin i Oregon: samilosni i darežljivi pojedinci nose u sebi, kako se pretpostavlja, dotičnu „jedinicu(e) nasleđa”.

Iako vaspitanje i okolina utiču na svačije ponašanje, ponekad ga menjajući, u surovim okolnostima imanje ili nemanje takvog(ih) gena može da odigra ključnu ulogu. Recimo u stanjima poput autizma kada se milosrdnost ne iskazuje.

U ispitivanju su upoređena saosećajna ponašanja genski različitih glodara koji, poput ljudi, automatski osete i odazovu se na dobra i loša osećanja – uzbuđenje, strah ili ljutnja. Odgonetanje korena empatije u ovim životinjicama može dovesti do važnih otkrića u slučajevima pomanjkanja društvene međuzavisnosti (socijalne interakcije) kod različitih psiholoških poremećaja kao što su autizam, šizofrenija, depresija i zavisnost.

Žrtvovanje privlači

Američki istraživači su otkrili da miševi s velikim brojem društvenih veza (ekstrovertni) ispoljavaju samilost, a da okrenuti sebi (introvertni) ne reaguju na tuđe osećaje. Sposobni su za složeniji oblik empatije nego što smo zamišljali, objašnjava neuronaučnik Garet Lehvis sa Univerziteta Oregon, koautor studije, verujući da geni uplivišu na samu pojavu.

Nesebičnim dobricama je, očigledno, svanulo jer suprotni pol ne doživljava dobročinstvo (altruizam) kao puku dodatnu osobinu već i kao seksualni magnet u odabiranju. Naučnici su, naime, razjasnili seksualno privlačenje nesebičnosti ili altruizma u ljudskom rodu. Istraživanjem na hiljadu ispitanika Tim Filips je ustanovio da žene na prvo mesto poželjnih odlika stavljaju baš pomenutu.

Iako evoluciona teorija podupire nadmetanje, u prirodi se sreću mnogi primeri pojedinaca koji se žrtvuju da bi pomogli drugima. Spremnost na žrtvu naročito je izražena kod ljudi koji to čine bez postojanja vidljive nagrade.

Proučavajući poželjne crte ličnosti moguće izabranice(ka), istraživači su učesnike pitali da li su skloni da daju krv, da li vole da budu dobrovoljci u mesnim bolnicama i slično. U tri odvojena ispitivanja žene su najviše važnosti davale upravo ovakvim ponašanjima.

Ali, ispostavilo se da oba pola pridaju veliki značaj altruističkim osobinama, pogotovo je to istaknuto u života parova gde se potvrđuje takva privlačnost. Osoba koja naglašava značaj ovakvih odlika nalazi saputnicu(ka) koja je u saglasnosti sa nesebičnošću.

Godinama se smatralo da je altruističko ponašanje prema pojedincima s kojima niste u srodstvu zasnovano na reciprocitetu – ja tebi, ti meni. Tim Filips veruje da se ključ za razumevanje krije drugde, objašnjavajući da je razviće ljudskog mozga povećalo troškove odgajanja dece i da je našim precima bilo bitno da odaberu životnu drugaricu na koju mogu dugoročno računati.

Davanje usrećuje

Seksualni odabir mogao bi se ispostaviti jednom od odrednica koje ljude čine ljudima, zaključuje on. Pokazalo se da to privlačenje snažno utiče na evoluciju životinjskih vrsta, a ljudi nisu, očigledno, nikakav izuzetak: seks ima, možda, presudnu ulogu u objašnjavanju naših biološki zanimljivijih i neobičnih navika.

A kada novac usrećuje?

Samo ako se troši na druge ili u dobrotvorne svrhe: pojedinci koji više mare za druge su, naposletku, zadovoljniji od onih što ugađaju samo sebi. Istraživanje čiji su rezultati objavljeni u časopisu „Sajens” naučno je potkrepilo uzrečicu: veće je zadovoljstvo davati nego primati.
Elizabet Dan, sa Univerziteta Britanska Kolumbija, i Lora Eknin i Majkl Norton, iz Harvardske poslovne škole, zatražili su od 630 Amerikanaca da na lestvici od 1 do 5 odrede osećaj sreće i zadovoljstva nakon što su sami sebe nagradili ili su novac drugome dali. Darežljivi su bili srećniji!
Druga provera obuhvatila je zaposlene u jednoj kompaniji u Bostonu: istraživači su podelili nagrade u visini od 3.000 do 8.000 dolara. Ispostavilo se da je način na koji su raspolagali tim novcem, a ne iznos, uvećao sreću i zadovoljstvo. Svi koji su deo poklonili na društveno korisne potrebe osećali su se znatno srećnijima.

Jesu li i oni imali gen(e) za dobročinstvo?