Sergej Šojgu brani ratnu pobedu SSSR-a

Ruski ministar za vanredne situacije Sergej Šojgu založio se da Državna duma Rusije izglasa zakon po kojem bi se sudilo svakome ko negira pobedu Sovjetskog Saveza u Velikom otadžbinskom ratu (1941–1945). Nešto slično zakonima po kojima se u nekim državama kažnjavaju oni koji negiraju organizovani pomor Jevreja u Drugom svetskom ratu.

Obraćajući se u ponedeljak, 23. februara, povodom Dana čuvara otadžbine, veteranima rata, Šojgu je napomenuo da se u jednom broju bivših sovjetskih republika sve čini kako bi se negirali rezultati Velikog otadžbinskog rata (VOR) i zasluge celokupnog sovjetskog naroda. Zakonsko regulisanje ovog pitanja potrebno je radi „očuvanja naše istorije, podviga naših očeva i dedova“, istakao je ministar.

Raspad SSSR-a i stvaranje novih nezavisnih država koje su decenijama do tada bile njegov sastavni deo izazvali su u tim zemljama talase nacionalnog osvešćivanja i prirodne želje za dokazivanjem samobitnosti. To se, pre svega, osetilo u insistiranju na sopstvenom jeziku i kulturi, ali i kroz rehabilitaciju nacionalističkih ličnosti iz prošlosti, veličanje određenih događaja, čak i takvih koji nemaju nikakvu istorijsku težinu... U tom smislu pojedini kvaziistoričari, zarad dnevne politike, učešće svojih zemalja u sovjetskoj pobedi ne tumače kao zajednički otpor nacističkoj Nemačkoj nego, isključivo, kao sopstveni odbrambeni rat, ili tek kao deo vojnih operacija na, takozvanom, istočnom frontu.

„Drugi svetski rat trajao je od septembra 1939. do septembra 1945. a Veliki otadžbinski rat od juna 1941. do maja 1945”, naglašava Šojgu i dodaje: „Ukoliko bi bio donet zakon o zaštiti VOR, oni koji ga negiraju ne bi mogli nekažnjeno da dolaze u Rusiju, a gradonačelnici nekih gradova dobro bi razmislili pre nego što odluče da skrnave i ruše spomenike sovjetskim borcima“.

Cilj novog tumačenja VOR, u suštini, jeste želja za relativizovanjem činjenice da su se u određenom trenutku, u košmaru svetskog sukoba, na istoku Evrope, jedan nasuprot drugome, našli zločinački politički sistem, oličen u nemačkom nacizmu, i tadašnji SSSR. U taj košmar sticajem okolnosti, i vođeni sopstvenim interesima, upleli su se i nacionalni pokreti nastali u pojedinim sovjetskim zemljama, ili na delovima njihovih teritorija – od nacista u Estoniji i Litvaniji do ukrajinskih nacionalista predvođenih Stepanom Banderom i krimskih Tatara, da navedemo samo neke. Na stranu to što je svaki od ovih pokreta imao drugačije motive i posebnu predistoriju, činjenica je da su svi oni borbu za ostvarenje svojih ciljeva vodili, pre svega, kroz oružano suprotstavljanje sovjetskoj Crvenoj armiji.

„Postoje činjenice koje ni na koji način ne mogu biti poreknute. Međutim, kako vidimo, postoje i nedobronamerni političari i organizacije koji, podržani medijski, spekulišu sa tim neporecivim činjenicama zarađujući pri tome nemale političke dividende“, kaže tim povodom Anatolij Kučerena, predsedavajući parlamentarne komisije za reformu sudskog sistema. Nezavisni političar Vladimir Riškov smatra da pokušajima izvrtanja istorijskih činjenica treba da se bave ljudi iz struke. „To je posao za naučne sporove i simpozijume, a ne za istražne organe“, smatra Riškov.