Država dužnik crkve

Da je Srpskoj pravoslavnoj crkvi vraćeno ono što joj je oduzeto posle Drugog svetskog rata, zemljišno-knjižna karta nekadašnje SFRJ, pa zatim SRJ, a i današnje Srbije, izgledala bi drugačije. To se posebno odnosi na Kosovo i Metohiju, jer do Drugog svetskog rata čak trećina obradivog zemljišta i šuma ove pokrajine bila je u vlasništvu SPC. Otuda i ova odrednica u imenu "metoh", što znači crkveni posed. Crkvi su oduzeti ogromni posedi i onda je iz zvaničnog imena pokrajine uklonjena i reč Metohija. Ta reč je naknadno vraćena, ali ne i metosi. Po tadašnjem Zakonu o agrarnoj reformi i kolonizaciji, Srpskoj pravoslavnoj crkvi je oduzeto 70.000 hektara zemlje i šuma i 1.181 zgrada, uz obrazloženje da je sve urađeno po zakonu! Tako je država više od šest decenija božji dužnik.

Molitve Crkve za povraćaj imovine bile su intenzivirane u poslednjoj deceniji XX veka, kada je bio donet i zakon u Skupštini Srbije (1991. godine). Međutim, tadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević odbio je da potpiše ovaj propis, pa je on vraćen u višestranačku skupštinu, ali nikada više nije stigao na dnevni red. Ipak, dugo očekivani zakon u novoj verziji je pripremljen i usvojen sredinom 2006. godine. U praksi još ništa nije urađeno na njegovoj primeni.

Tako je Crkva posle šest decenija i dalje ostala pri zahtevu za vraćanje oduzete imovine i dobila zakonsko pravo na to. Molitve Crkve za povraćaj oduzete imovine učestale su posebno poslednjih godina otkako je postalo jasno da Kosovo i Metohija neće više imati status kakav je bio sve do bombardovanja NATO-a 1999. godine. Predosećajući šta će se dogoditi, sa vanrednog sabora Srpske pravoslavne crkve 1998. upućen je apel Vladi Srbije da se hitno vrati svojevremeno oduzeta crkvena imovina i da, ako Kosovo i Metohija dobije neku široku autonomiju ili specijalni status, što je cilj i sadašnjih srpskih vlasti, crkve i manastiri sa svojim imanjima steknu eksteritorijalni status kako bi mogli opstati i ostati.

Vlast je do sada uvek ostajala gluva na molitve. Prilikom donošenja Zakona o agrarnoj reformi i kolonizaciji 1945. godine tvrdilo se da su manastirska i crkvena imanja ne samo eksploatatorska nego i beskorisna za državu. U skupštinsku dokumentaciju, posle Drugog svetskog rata, uveden je i termin "imanja mrtve ruke" (koja su ostaci starih feudalnih odnosa). Posedi su oduzeti jer imanja, navodno, nisu obrađivali kaluđeri već najsiromašniji seljaci.

Tako su, primera radi, samo Pećkoj patrijaršiji rešenjem Izvršnog odbora Oblasnog odbora – Odeljenja za agrarnu reformu i kolonizaciju, od 20. decembra 1946. godine, oduzeta 223 hektara obradive zemlje i 570 hektara šume. Uprava manastira odmah je uložila žalbu, ali ju je oblasni agrarni sud za Kosovo i Metohiju odbio "kao neumesnu i na zakonu neosnovanu"!

Manastiru Visoki Dečani oduzeta su 793 hektara šuma i njiva, ali i ostala imovina, među kojom i kuća sa električnom centralom koju je manastir izgradio za okolne žitelje. I u ovom slučaju manastirska uprava se žalila, ali je oblasni agrarni sud u Prizrenu istog dana potvrdio rešenje. Tada je manastiru Visoki Dečani u dodeljenih 30 hektara uračunato i 15 hektara zemlje u Istiniću kod Dečana, na kojoj su Albanci već tada bili podigli svoje kuće. Oduzeto je i devet hektara vododerine pored Dečanske Bistrice. Ovo je samo deo neopravdano oduzetih poseda od SPC. Crkva i dalje čeka primenu šest decenija očekivanog zakona. Ona u to veruje jer propoveda božju pravdu!

                                                * * *

U središtu manastirskog imanja Visoki Dečani vlasti su oduzele jedan hektar zemlje i poklonile ga svom tadašnjem funkcioneru Albancu. Kasnije, 1969. godine, njegova porodica je tu istu zemlju po visokoj ceni prodala manastiru! Današnji patrijarh Pavle, u vreme dok je bio episkop raško-prizrenski, u izveštaju upućenom 23. avgusta 1961. godine Svetom arhijerejskom saboru, između ostalog piše: "Izvešten sam iz manastira Visoki Dečani o do sada, u tolikoj meri, nebivaloj drskosti u uništavanju manastirskih useva, povrća i voća. Ne samo deca, nego i odrasli ljudi Šiptari u srpska imanja ulaze kao u svoja, beru i odnose... Na opomenu kaluđera ili drugog osoblja u manastiru, nasrću da se biju, psuju majku srpsku, govoreći da ovo nije srpsko već albansko...".