Zapuštena Srbija

Kukanje zbog osiromašenog uranijuma koji je NATO posejao po Srbiji 1999. godine opravdano je ali licemerno. Sami se bezbrižno, sem kada mediji dignu kratkotrajnu paniku, trujemo svakog dana. Nije istina da Slovenci, većinski vlasnici gornjomilanovačke fabrike boja i lakova „Zvezda Helios”, truju Šumadiju, nego je nekoliko Srba iz tog preduzeća prodavalo burad sa opasnim otpadom ratarima da njime spaljuju korov na zasadima. Manji je problem što beogradska „Duga”, vlasništvo iste slovenačke firme, drži otpad u krugu postrojenja u jezgru grada, jer to je barem obezbeđena deponija, već se treba zabrinuti što se na tom mestu hemijski otpad skladišti već 20 godina, dugo pre privatizacije, dok niko nema pojma šta se dešavalo ranije. Odgovor, ipak, nije teško zamisliti kada se pogleda kako se snalaze male i srednje hemijske fabrike, koje se, izvinite na izrazu, „istovare” na prvoj livadi koju nađu i ne posrame se dovoljno ni da zatrpaju svoj otpad.

Tragove i ne moraju da potiru budući da je uobičajeno da otpaci rizični po zdravlje ljudi i prirodu trunu pred očima prolaznika nedeljama pre nego što jednom najzad prekipi. Čak i taj jedan verovatno je od onih koji redovno bacaju đubre na nelegalno smetlište u susedstvu, koje se od zakonitih razlikuje gotovo isključivo po tome što je prijavljeno. Vlast odavno pokušava da nagovori nadlež

ne u gradovima da „prime” propisno uređene regionalne deponije, svaki put odustajući pred strahom lokalnih samouprava da će im to odneti glasove istih onih koji se ne plaše đubreta što ga razbacuju oko domova, ako ne i direktno kroz prozor pred sopstvenu zgradu. Kada nije moguće smestiti ni komunalnu deponiju, prava muka će nas snaći 2011. godine kad konačno dođemo do novca za izgradnju skladišta za opasan otpad. Dotad, pošto je ovdašnjim hemijskim industrijalcima neisplativo da ga šalju u Austriju ili Nemačku na uništavanje, svi ćemo sedeti na opasnom otpadu.

Samo u takvoj situaciji mogla je nekome da sine ingeniozna ideja da, umesto da strepi da će ga seljaci nabiti na vile ako saznaju da je na njihovim imanjima bacao opasan otpad, svoju „robu” proda ljudima od kojih bi trebalo da zazire i tako ih učini saučesnicima. Glupo je da samo skitnice ušićare sitniš na otpadu kada i dobrostojeći mogu tu da se obogate. Naravno, mogli bismo, kao što radi razvijeni svet, da uvozimo otpad, recikliramo ga i dobro ga prodamo, ali nam za to nedostaju mnogo viši tehnološki i legislativni nivo. U međuvremenu, uvozimo nepouzdane reciklate iz Evropske unije, koji su tamo zabranjeni dok ovde nema zakona koji bi to regulisao, a jeftiniji su od čiste sirovine. Treba na svemu uštedeti jer hemijska industrija je skup posao, zbog čega mnogo malih nebezbednih pogona nestane pre no što ih inspektori otkriju. Zato bismo sada u buradima sa otpadom iz Gornjeg Milanovca i drugih mesta mogli svi da se podavimo.