Vučić na Trampovoj mreži

Nekada su se carevi dopisivali mastilom, kraljevi slali izaslanike na konjima, ambasadori nosili zapečaćena pisma, a ministri spoljnih poslova noćima pregovarali oko svakog zareza u zajedničkom saopštenju.

Danas živimo u epohi u kojem jedan čovek, sedeći sa mobilnim telefonom u rukama, može jednim pokretom palca da izazove više međunarodnih posledica i analiza nego desetine samita ministara spoljnih poslova.

Doduše, taj čovek je najmoćniji lider sveta koji je tu promenu razumeo pre svih. Dok su protivnici Donalda Trampa društvene mreže smatrali produženom rukom marketinga, on ih je pretvorio u produženu ruku geopolitike. Za njega „Trut soušal” nije mesto za razonodu, već je lična digitalna oglasna tabla na kojoj predsednik SAD ispisuje političke prioritete, deli pohvale, izriče opomene i šalje signale koji tresu svet.

Danas je dovoljno da Donald Tramp pritisne jedan klik i da da se uznemire ambasade. Drugim klikom pokreće sve tajne službe na planeti da ponovo otvore otvore mapu sveta i provere da li postoje stare granice moći ili su već nacrtane nove.

Trećim klikom može da podigne ili spusti akcije na berzama, da natera najveće svetske televizijske stanice da organizuju specijalne emisije, a da šefovi država počnu da traže šminkera koji će im sakriti podočnjake. Jer Tramp je predsednik koji društvenu mrežu koristi kao lično ministarstvo spoljnih poslova. „Trut soušal” je njegova diplomatska pista sa koje poleću političke poruke. Nosače aviona ionako već ima, ali plove presporo za njegov temperament. Zato je u najmanju ruku zanimljivo što je već drugi put podelio intervjue Aleksandra Vučića. Ko poznaje Trampa, zna da kod njega ništa nije slučajno. Njegova politika podseća na poker u kojem protivnicima najpre pokaže osmeh, zatim kartu, a tek na kraju objasni pravila igre.

Pre samo nekoliko dana svet je mogao da vidi i drugu stranu Trampove digitalne komunikacije. Odnosno, drugu stranu medalje.

Na istoj mreži Tramp je odlučio da javno ismeje italijansku premijerku Đorđu Meloni. Posle višenedeljnog prepucavanja objavio je fotografiju uz poruku koja se svodi na podsmešljivu opasku da bi Melonijevoj trebalo uvesti zabranu prilaska. Kome? Naravno, njemu. Pre toga je u jednom televizijskom intervjuu tvrdio je da ga je na samitu G7 premijerka Italije molila za zajedničku fotografiju, što je ona odlučno demantovala, ocenjujući njegove tvrdnje izmišljenim. Spor je izazvao ozbiljne diplomatske reakcije u Evropi i zaledio odnose Trampa i Melonijeve koji su donedavno važili za prirodne saveznike. Zbog jedne izjave televiziji i jedne mačističke i šaljive objave na mreži!

I tu dolazimo do suštine. Kod Trampa društvene mreže nisu mesto na kojem se opisuje politika. One jesu politika. Nekada je Vašington slao nosače aviona da pošalju poruku, da bi bila ubedljivija. Danas Tramp pošalje objavu, da bi bila još ubedljivija. Razlika je samo u ceni goriva.

Ako predsednik SAD javno danima kinji Melonijevu, to znači da želi da je kazni kako pred sopstvenom, tako i pred svetskom i italijanskom političkom publikom. Ako Donald Tramp neobično naglašeno dva puta promoviše predsednika Srbije, znači da iz nekog razloga želi da to pokaže kako Amerikancima, tako i pojedinim svetskim prestonicama. Sumnjam da mu je namera da se obraća Srbima i učvršćuje Vučićev rejting!

Kako je njegova mreža „Trut soušal” globalno političko pojačalo, dva intervjua Aleksandra Vučića za američke medije na Trampovoj mreži ne mogu se svesti na običnu internet epizodu ili digitalni diplomatski flert, već snažan politički signal. Naravno da Vučićevi oponenti kažu: „Da, pa šta, Tramp okači dnevno i po desetak objava.” To je već infantilno nerazumevanje Trampovog doba.

Istina je, takođe, da bi bilo naivno zaključiti da je Srbija preko noći postala novi američki strateški favorit, o čemu euforično pišu provladini tabloidi. U međunarodnoj politici nema prijateljstava iz sentimentalnosti, već samo podudaranja interesa, mada Srbi tu vrstu pragmatizma ne nose u sebi, već padaju na emocije. Svevišnji očigledno nije štedeo na nama! Ali još veća greška je potceniti simboliku Vučićevih intervjua na Trampovom nalogu.

Zato što predsednik SAD odavno vodi politiku u kojoj simbolički gestovi često prethode konkretnim potezima administracije. Kao što nijedna predstava ne počinje bez podizanja zavese, njegova politička komunikacija ne prolazi kroz komplikovane diplomatske kanale već kroz direktnu poruku biračima, odnosno publici. Kada nekoga promoviše pred desetinama miliona svojih pristalica, on poručuje da ga smatra politički relevantnim.

Vučić je to očigledno prepoznao. Njegovi intervjui za medije bliske republikanskom establišmentu nisu namenjeni američkom centru, niti liberalnoj publici. Oni su pažljivo usmereni ka Trampovim biračima i ljudima koji danas imaju najveći uticaj na administraciju šefa Bele kuće, a pre svega Trampu lično, bez ikakvog uvijanja u diplomatski celofan. Vučić je dobro razumeo da je ovo diplomatija medijskog prostora u kojem jedan intervju stiže do Ovalnog kabineta mnogo brže nego desetine diplomatskih depeša koje obično ostaju zaturene u fiokama Stejt detartmenta.

Posebno je zanimljivo što se poruka Srbije ka Amerikancima menja. Nekada je Beograd u Vašington odlazio sa tolikim spiskom problema, da su i Srbi, a naročito Amerikanci dobijali migrenu. Danas Vučić šalje konkretnu ponudu. Govori o investicijama, ekonomiji, stabilnosti Balkana, energetici, bezbednosti i partnerstvu. I poziva Trampa u posetu Srbiji gde predsednik Amerike može da očekuje veličanstveni doček. To je drugačiji paket od onoga na koji su navikle prethodne američke administracije. Vučić je u pomenutim intervjuima republikanskim medijima posebno naglašavao da su Srbi bili naklonjeniji Trampu od mnogih američkih saveznih država.

Šta se, dakle, iza brda valja u američko-srpskim odnosima? Ako je Srbija jedna od retkih evropskih država čiji predsednik uspeva da dva puta privuče pažnju američkog predsednika na njegovom ličnom političkom kanalu, u svetu u kojem je pažnja jedan od najvažnijih resursa 21. veka, a za Trampa svakako najvažnija, kakvu geopolitičku težinu donosi takva činjenica? U politici velikih sila retko se dva puta ponavlja isti gest ako iza njega ne postoji makar namera da se pošalje poruka, mnogo snažnija nego što su navikle diplomate i političari iz doba Gutenberga.

Pitanje je i kome je tom objavom sve redom želeo da se obrati.

Možda se odgovor krije u međunarodnom položaju Srbije koja se decenijama nalazila u krajnje čudnoj geopolitičkoj čekaonici. Za Moskvu nikada nije dovoljno poslušna, za Brisel nikada nije dovoljno evropska, za Peking je čelično privezana, a za Vašington je često opterećena prošlošću. Pritom je svojeglavo nezavisna, da je prethodno navedeni smatraju nepredvidivom.

Dakle, Tramp hoće da kaže da mu je važan Balkan, a kako je pokazao da ceni isključivo snažne lidere, poslao je i poruku na koga računa na ovom parčetu Evrope.

Tramp saveznike nagrađuje javno, a protivnike kažnjava. Takođe javno. Neodlučne stavlja na čekanje, kao da mu se ukočio prst. Upravo se zbog toga mnogi lideri teško snalaze u trampovskoj digitalnoj diplomatiji.

Nekada je bilo dovoljno da predsednik duže zadrži ruku na ramenu sagovornika. Nekada je redosled sedenja za stolom bio važniji od sadržaja razgovora. U doba hladnog rata analitičari su analizirali ko sedi u prvim redovima partijskog rukovodstva SSSR-a. Ko bi se pomerao od prvog ka poslednjim redovima, a ko bi napredovao ka govornici, bilo je osnovno merilo njegovog rastućeg ili opadajućeg političkog uticaja. Danas mere ko je koga podelio na društvenoj mreži i na osnovu toga procenjuju njegovu političku težinu. Ali ne na vagi, nego na Trampovom nalogu.

Ako se promenila tehnologija i ako bi mnogi pomislili da bi danas i Čerčil postao influenser, silno greše. Tehnologija se menja revolucionarno, ali ne i suština ljudske prirode. Ljudska potreba da u svakom gestu traži skrivenu poruku ostala je ista. Nema potvrde da je Donald psiholog, ali je prvi razumeo da politika nije samo upravljanje državom, nego i upravljanje očekivanjima. Zato se sa tolikom pažnjom analizira šta šeruje, a šta prećutkuje.

Tramp pritom nije političar koji deli sadržaj da bi nekome učinio uslugu. On deli ono što se uklapa u njegovu političku viziju. Zato je najvažnije pitanje zbog čega su se Vučićevi intervjui uklopili u Trampovu sliku sveta.

Veliki političari inače retko govore o drugima. Tramp naročito. Svaka Trampova objava je odgovor na pitanje: „Ko sam ja i kakvu Ameriku i svet želim da vidim?”

Ako je u tom odgovoru Donald Tramp našao mesta i za Srbiju i njenog šefa države, onda to svakako nije detalj koji treba preleteti pogledom, već uzeti najveću lupu.

Neko će reći da je to ipak samo društvena mreža. Ali i televizor je nekada bio samo kutija u dnevnoj sobi, a internet igračka za američke univerzitete!