Najbolji kosci na Risarskom salašu

Subotica – Na Risarskom salašu u Đurđinu ponovo su se sakupili najbolji kosci, ljubitelji tradicije i brojni gosti kako bi prisustvovali 59. takmičenju risara u okviru manifestacije „Dužijanca”.

Odmeravanje u košenju zrele pšenice centralni je događaj programa koji počinje u rano jutro izlaskom na njivu. Tada risaruše, pomoćnice kosaca, pletu užad, odnosno upliću stabljike slame kako bi sa tim posle u snopove vezivale naramke pokošene pšenice. Nakon toga sledi uobičajeni doručak koji se po tradiciji poslužuje na balama slame na kojima sede i gosti. I doručak je pravi risarski, prilagođen onima pred kojima je težak rad: slanina, kobasice, luk, kiselo mleko.

Ove godine ulogu domaćina na Risarskom salašu preuzeli su Toma i Terezija Vuković Mukić.

U program „Dužijance” poslednjih godina uvršteno je i takmičenje u kuvanju tarane, a odnedavno, na salašu u Đurđinu organizovan je i Muzej „Dužijance”. Kako je najavio Marinko Piuković, predsednik Udruženja bunjevačkih Hrvata koji organizuje „Dužijancu” ove godine, želeli su da potpuno predstave Risarski salaš, a tu osim starih tehnika žetve spada i čuvanje nekadašnjih mašina.

Svake godine na okupljanjima u Đurđinu veliku pažnju privlače stare poljoprivredne mašine. Tako je sada „oživljen” stari traktor koji je i napravio krug po salašu. To je ujedno i najstarija poljoprivredna mašina koju imaju.

„Nemamo dokumentaciju za njega, ali je proizveden negde posle 1932. godine. To je traktor dizelaš, dvotaktni sa jednim cilindrom i vrućom glavom. Mora glava motora da se prvo zagreje i onda se ručno pokreće”, kaže Bojan Baraković, koji je zadužen za ovu staru mehanizaciju na Risarskom salašu. Među stare poljoprivredne mašine spada i vršalica, za koju se isto ne zna godina proizvodnje.

„Posao razdvajanja zrna od slame tada je i pored mašine bio jako naporan i spor. Ponekad se vršilo i do dva meseca posle žetve”, kaže Baraković i dodaje da je taj način rada sa ovih njiva nestao krajem šezdesetih kada su došli moderni kombajni.

Na takmičenju risara ipak vični kosci još nastoje da očuvaju tradiciju ručnog košenja pšenice i njenog sakupljanja u „krstine”. Ove godine takmičilo se 13 ekipa iz Srbije, ali i Hrvatske, Bosne i Hercegovine. Takmičarska pravila ove godine su donekle izmenjena upravo na zahtev risara, i umesto samo u brzini, način kako je obavljen ris ocenjivalo se u šest kategorija. Otuda je na parcelama bilo manje žustrine karakteristične za prethodne godine kada je bilo važno ko će prvi podići kosu u znak završetka risa, a više se pažnje posvetilo tome kako su parcele pokošene i kako je slama pokupljena. Tako su ocenjivani najlepše povezan snop gde su pobednici Pavo Marojević i Jadranka Šimoković, najlepše sadevenu krstinu napravili su Marijan Marcikić i Joca Vuković, najlepše su pokosili žito Aleksandar Rukavina i Marija Milodanović, a najbrže su pokosili Petar Tikvicki i Ruža Juhas. Na rad na polju u najautentičnijoj nošnji izašli su Đuro Dominković i Ivanka Ognjenović, a najautentičniji alat imali su Radovan Nerandžić i Aleksandra Raičević.

Nakon proglašenja pobednika usledio je i zajednički ručak svih učesnika.