​Nešto mora da nas izbaci iz ravnoteže da bismo napravili napredak

Ljudi danas imaju više informacija nego ikada, a ipak su, prema brojnim istraživanjima zbunjeniji, usamljeniji i, čini se, nezadovoljniji nego ranije. Kako da prepoznamo anksioznost, kako da se izborimo sa pritiscima svakodnevnog života, i da li je moguće sačuvati mentalno zdravlje u vremenu u kojem živimo? O tome je u „Politikinom” podkastu „Zdrav životni vodič sa Danijelom Davidov Kesar” bilo reči sa Dunjom Ilić, psihološkinjom.

Ona je u podkastu naglasila da se kod većine psihijatrijskih bolesti i dijagnoza, ispostavilo da je kod gotovo svakog pacijenta prisutan nedostatak ljubavi. To znači da neko može biti i otporan i borben i uporan, ali nekako se sve to anulira ako osoba nema dovoljno jak sistem podrške. Ali to ne znači, kaže ona, da moramo da imamo 30 ljudi oko sebe, već možemo da imamo i jednu osobu, ali pored koje se osećamo sigurno. Da li je to partner, roditelj, prijatelj, kum, bitna je ta jedna osoba na koju možemo da se oslonimo i kojoj možemo da pričamo razne stvari.

– „Instagram” stvara generacije nesrećnih ljudi koji pogledaju slike nekih drugih poznanika, prijatelja, poznatih ličnosti i pomisle: „Vidi kako su ovi ljudi srećni, a vidi mene.” Znamo da svi postavljaju srećne momente iz svog života, a ono što ljudi ne znaju je da ti koji to postavljaju rade ne bi li sebe ubedili da su srećni. To je njihov neadekvatan vid samoregulacije i neke izgradnje slike o sebi koja možda nije istinita i gde oni u duši znaju da to nije tačno, ali pomisle: „Hajde bar da to meni izgleda kao da je tako.” I postoji imperativ neke toksične pozitivnosti, pa ljudi stiču neko uverenje da stalno moraju da budu zadovoljni i srećni u životu, s tim da ta dva pojma vrlo razdvajamo. Zadovoljstvo je, ipak, neko blaže osećanje i postojanije i trajnije, a sreća, euforija, traje samo nekoliko sekundi. Ljudi vide influensere koji su na svakom videu nekako euforični, a ne shvataju da je ta osoba bukvalno pet minuta pre toga ležala u krevetu i nije mogla da se natera da snimi taj video, ali zna da mora jer joj je to posao. Svi imamo neke loše i tužne momente i volela bih da više ljudi negde „puštaju” tugu napolje i da sednu sa njom, jer sada smo nekako svi u tom nekom momentu da se ratosiljamo odmah neprijatnih osećanja. Ljudi beže od tuge u posao i u lični razvoj, beže od toga tako što prekidaju odnose čim im nešto ne valja. Ne umemo da tolerišemo neprijatnosti, a one su neminovne u životu. Ako tugu „guraš” u sebe, doktori najbolje znaju kako to onda može da „izađe” na nekoj pogrešnoj strani, često kroz neke ozbiljnije bolesti – rekla je Ilićeva.

Naša sagovornica je objasnila da je svakome od nas nekada bolno da se suoči sa nečim što negde iziskuje njegovu dodatnu energiju da to prevaziđe.

– Svi mi volimo da smo u zoni komfora, svi volimo da smo ušuškani, a samo iz kriza i iz nezadovoljstva čovek i napravi nekada neke velike stvari u životu. Nešto mora da nas izbaci iz ravnoteže da bismo napravili napredak. Ima ljudi koji stalno sebe nešto teraju, stalno su u nekoj borbi da neke stvari prevazilaze. Nije ni to rešenje. Telo mora da se odmara, ali i psiha mora da se odmara i moramo imati periode stagnacije i periode rasta. Ne možemo stalno da rastemo. Ljudi previše na neke svoje greške gledaju kao na mane, umesto kao na prostor za rast i razvoj – navela je gošća našeg podkasta.

Građani se danas sa anksioznošću bore tako što izbegavaju da se druže, izoluju se od drugih i onda se ta anksioznost samo taloži, pa onda dođe često do situacije da se osoba „istroši” kroz panični napad.

– Ljudi misle da je panični napad loš kad se desi. Ali dokle god se „trošiš” kroz taj panični napad, to je dobro. To znači da se tvoje telo na taj način brani. Postoji jedna metafora za taj panični napad, a to je povraćanje. Šta radi tvoje telo kada povraća? Ono se štiti od tih štetnih materija koje si uneo u sebe. Tako je isto i sa paničnim napadom. Nije problem panični napad, problem je zašto je došlo do paničnog napada. To se događa zato što stavimo pred sebe razne neke zahteve, šta moramo da uradimo, šta život mora nama da pruži, šta nam drugi moraju pružiti, a onda nas život svakodnevno demantuje. I svaki put kada se to neko naše pravilo demantuje – nastupi anksioznost. Kada do toga dođe, ljudi misle da će dobiti infarkt, ili šlog, ili da će poludeti, ali neće se ništa od toga dogoditi. Taj napad može čak malo i da ti podigne krvni pritisak za 20 jedinica, ali to nije organski problem. Simptomi napada su lupanje srca, znojenje, suva usta, tresu se ruke i noge, klecaju kolena, vrti se u glavi, javlja se i zujanje u ušima. Neki ljudi kažu da, kada osete zujanje u ušima, imaju osećaj da prostorija u kojoj borave postane nekako velika, tada čuju ljude nekako izdaleka i uplaše se tih stvari. Žale se da im se to često dešava u šoping centrima, ali i kod kuće kada je osoba sama, ali to je zato što čovek nije stvoren da bude sam. Čini se kao da imamo sve više kontakata, ali smo sve usamljeniji zato što nemamo pravi kontakt – pojašnjava Ilićeva.

U podkastu je bilo reči i o tome da se pojedini ljudi plaše odbijanja i da će patiti ako ih neko odbije, a onda se dogodi da svakako pate zato što nešto ne pokušaju. A neki se nađu i u „emocionalnom sagorevanju”.

– To se najčešće viđa kod ljudi koji nemaju granice i koji negde celokupnu svoju vrednost kao čoveka, što apsolutno nije tačno, vide kroz to koliko su na korist drugima. I onda nekako svoje potrebe uvek stavljaju na drugo mesto i uvek je na prvom mestu to da ih ljudi prihvate, oni koje su oni fiksirali i koji su im dragi. Na taj način ili navikneš nekoga na to da ćeš sve da radiš za njega i onda jednom kažeš ne, pa se ta osoba šokira i onda ti i on ispadne najgori. Isto tako privlačiš ljude koji vole samo da pričaju o sebi i onda ti ih navikneš na to da ih slušaš. Tebi u tom momentu to odgovara jer ti prosto osećaš svoju korist u tome što ga ti slušaš, a onda u jednom momentu shvatiš i zapitaš se: „Kakav je ovo odnos?” Osećaš se iscrpljeno zato što to nije uzajaman odnos. Nijedan odnos nije 50:50, ali ipak negde u globalu mora postojati neki reciprocitet da bi ti tu bio zadovoljan – smatra naša sagovornica.

Dunja Ilić je govorila i o tome da se neke osobe, češće žene, žale na to kako se uvek zaljubljuju u pogrešne partnere.

– Te žene nisu spremne na neku vrstu bliskosti i pobegnu. Njima su čak nekada i dosadni oni partneri koji im mogu pružiti sigurnost, bliskost, otvoren odnos. Vole izazov, jer ako se ti sve vreme baviš drugim, onda nemaš vremena da se baviš sobom. A znamo koliko je nekad bolno baviti se sobom, tako da oni vide izazov u svim tim muškarcima. Ono što se često može pronaći u njihovoj istoriji, u njihovom detinjstvu, to je da im otac ili majka nisu dali neku vrstu bliskosti koja je njima bila potrebna. I taj neki roditelj ili staratelj se nije promenio zbog njih kao dece i onda one pronalaze slične partnere negde nesvesno, nadajući se da će se takav muškarac promeniti zbog njih. Smatraju da će onda konačno ispuniti tu prazninu koju osećaju zbog te neke nenamirenosti u detinjstvu. A istina je ta da nema tog čoveka i savršenog partnera koji ti može namiriti prazninu ako ti je ostala iz detinjstva, osim tebe samog.

Ti sebi moraš biti taj roditelj koji ti je falio kada si bio mali – zaključila je Dunja Ilić.

Srodne duše ne postoje?

Jedan od problema je i to što mnogo ljudi veruje da moraju da nađu svoju srodnu dušu, ističe gošća našeg podkasta.

– Posmatrala sam neke parove koji su zaista srećni. I ono što je njima zajedničko, to je da misle da se veza i odnos grade. To nije zasnovano na tome: „Nađem srodnu dušu i sve je savršeno”, nego: „Nađem nekoga s kim se slažem, ko me poštuje i koga ja poštujem”, a onda zajedno prelazimo preko tih problema i rešavamo te probleme. Nisam protiv euforije na početku veze, ali treba biti spreman da će ta euforija u jednom momentu opasti, ali čak ne mora ni u potpunosti da opadne, zato što se veza gradi i takvi parovi opstaju. I onda oni povremeno unose neke male radosti koje osveže tu vezu. Veze nam se ne dešavaju, nego ih mi pravimo – naglašava Ilićeva.

Budi pametan dva puta u životu

Dunja Ilić smatra da je najbolji recept za srećan život dao čuveni Duško Radović, koji je rekao: „Budi dva puta pametan u životu – kada biraš partnera i kada biraš posao. Kad ta dva omašiš, moraš biti pametan celog života.”

– Mislim da su mnogo srećniji ljudi koji su u životu pametno birali te ljude oko sebe. Nekada to ne mora biti porodica, nažalost. Nekada je porodica najveća bolna rana u nečijem životu i onda zaista neke odnose i treba prekinuti. Prijatelji i partner su važni. Ali – prvo tebi mora biti dobro sa sobom da bi ti moglo biti dobro s drugima – rekla je Ilićeva. ANTRFILE3

Na vrhu uvek ima mesta ako se kreće sa dna

Naša sagovornica je poreklom iz Bačke Palanke i još davno je izjavila da najviše voli da se druži sa dođošima.

– Kada sam došla u Beograd, imala sam očekivanja da će prijateljstva lako da se sklapaju, kao što su se sklapala u Bačkoj Palanci, gde se mi svi znamo. Nisu me nešto baš Beograđani najbolje prihvatili, a došla sam da radim na televiziji, da volontiram. Bila sam dosta usamljena i sećam se stanovanja u jednoj sobi u potkrovlju, ni kuhinju nisam imala. Ali oko mene su bile devojke iz nekih manjih sredina i ta prijateljstva i danas žive. Sve smo delile, kada jedna nešto nema – podelimo. To su sve sada ljudi koji su uspeli u životu i sad svi možemo sebi da priuštimo mnogo toga. Ali mi je trebalo vreme da naučim da funkcionišem sa Beograđanima. Oni su nekako imali svoje krugove ljudi. Učila sam od njih i sad imam neke prijatelje među Beograđanima, ali u početku mi je stvarno, moram priznati, bilo malo surovo i često sam plakala pred mamom i tatom. U jednoj pesmi pevač Dino Merlin kaže: „Na vrhu uvek ima mesta ako se kreće sa dna.” Tu mislim na taj momenat kada ideš iz male sredine, jer ne znaš šta te čeka i ne znaš na šta si spreman i ne znaš koliko si spreman da guraš. I onda nekako i „guraš” i pronađeš neke prijatelje usput.

Mislim da je i najbolji dokaz toga da se, ipak, nekako više izbore dođoši emisija „Balkanskom ulicom”, koja je negde i nastala tako što je to bila priča, inspiracija svih onih koji su se sa Železničke stanice popeli Balkanskom ulicom do centra grada. Meni prija saradnja sa novinarkom i autorkom te emisije Vesnom Dedić, jer je ona meni postala, bez obzira na razliku u godinama, jedan od najboljih prijatelja – istakla je Ilićeva.

POGLEDAJTE JOŠ