Evropa postaje opasna i po sebe i po svet

Ono­ga da­na, 4. apri­la 1949, ka­da je u Va­šing­to­nu (SAD) osno­van za­pad­ni voj­ni sa­vez po­znat po skra­će­ni­ci NA­TO, evrop­ski kon­ti­nent je po­čeo da se de­li. Već i sa­mom či­nje­ni­com da je za glav­nog pro­tiv­ni­ka iza­bran ta­da­šnji So­vjet­ski sa­vez i dr­ža­ve Is­toč­nog blo­ka oku­plje­ne oko ide­je so­ci­ja­li­zma i uje­di­nje­ne u dru­gom voj­nom sa­ve­zu na­zva­nom Var­šav­ski pakt (1955) bi­lo je ja­sno da se dve strikt­no voj­ne or­ga­ni­za­ci­je pre­vas­hod­no vo­de ide­o­lo­škim mo­ti­vi­ma.

U gla­va­ma stva­ra­la­ca su­prot­sta­vlje­nih voj­nih or­ga­ni­za­ci­ja, na Sta­ri kon­ti­nent je i da­lje gle­da­no kao po­ten­ci­jal­no no­vo ra­ti­šte, a bi­lo je neo­p­hod­no sa­ču­va­ti ka­kav-ta­kav mir. Ide­o­lo­ški su­kob la­ko je pre­va­zi­šao onaj voj­ni i sveo se na po­li­tič­ko kon­cen­tri­sa­nje oko dva cen­tra Va­šing­to­na i Mo­skve.

De­ce­ni­je ko­je su usle­di­le do­ne­le su dra­ma­tič­ne pro­me­ne. So­vjet­ski sa­vez je pre­stao da po­sto­ji, Var­šav­ski pakt je 1991. ras­pu­šten, a dr­ža­ve Is­toč­nog blo­ka ma­sov­no su po­hr­li­le u ka­pi­ta­li­zam, ube­đe­ne da je to do­volj­no za ostva­re­nje bo­ljeg ži­vo­ta. Is­po­sta­vi­lo se da su se uza­lud na­da­le. I da­nas su, uglav­nom, na re­pu evrop­skih i glo­bal­nih do­ga­đa­ja i do­me­ta.

I na kra­ju smo do­šli i do pro­ble­ma me­đu sa­mim za­pad­nim sa­ve­zni­ci­ma, pa i NA­TO-a uop­šte. Ne­za­do­volj­ni re­la­tiv­no po­mir­lji­vom po­li­ti­kom ak­tu­el­nog ame­rič­kog pred­sed­ni­ka Do­nal­da Tram­pa, ov­de su od­lu­či­li da se vi­še po­sve­te sop­stve­nim, po­je­di­nač­nim ka­pa­ci­te­ti­ma za od­bra­nu. Na­rav­no, i da­lje pro­tiv Ru­si­je. „Olak­ši­ca” je či­nje­ni­ca da Var­šav­ski pakt vi­še ne po­sto­ji i da je is­toč­ni moć­nik (na­iz­gled) ide­o­lo­ški izo­lo­van. Ali i Evro­plja­ni su iz­gu­bi­li glav­ni bez­bed­no­sni adut SAD. Na­rav­no, uko­li­ko Tramp osta­ne ve­ran svo­joj po­li­ti­ci.

Pro­blem je što se sve po­me­nu­to de­ša­va u pot­pu­no no­vim glo­bal­nim uslo­vi­ma, ka­da svet vi­še ni­je po­de­ljen na dve su­per­si­le. Uče­sni­ka u oču­va­nju, ili na­ru­še­nju svet­skog mi­ra sve je vi­še. I taj svet ni u kom slu­ča­ju ni­je na­klo­njen Evro­pi. Na­pro­tiv, u nje­mu je isu­vi­še biv­ših ko­lo­ni­ja i onih ko­ji su ve­ko­vi­ma bi­li pot­či­nje­ni ra­znim evrop­skim car­stvi­ma. A to se pam­ti…

Rat u Ukra­ji­ni po­kre­nut još 2014. go­di­ne imao je ja­san cilj: odvo­ji­ti ovaj biv­ši deo So­vjet­skog sa­ve­za od ma­ti­ce Ru­si­je, i ušan­či­ti se na ta­mo­šnjim gra­ni­ca­ma. Ovo­ga pu­ta za­pad­nja­ci se ni­su vo­di­li to­li­ko ide­o­lo­škim mo­ti­vi­ma. Ne, Ukra­ji­na im je bi­la po­treb­na ra­di – pre­ži­vlja­va­nja. Ze­mlje ko­je su ve­ko­vi­ma op­sta­ja­le, osla­nja­ju­ći se na ko­lo­ni­je, jed­no­stav­no, ni­su ima­le dru­gi iz­laz.

„Evrop­ska stra­te­gi­ja pro­tiv Ru­si­je vi­še ni­je za­sno­va­na na lo­gi­ci Hlad­nog ra­ta. No­vi cilj je pot­pu­na de­struk­ci­ja Ru­si­je kao ve­li­ke si­le”, pre­no­se me­di­ji. Evrop­ski san o eli­mi­ni­sa­nju is­toč­nog su­par­ni­ka kao ozbilj­nog igra­ča u me­đu­na­rod­nim od­no­si­ma, po­sta­lo je ozbilj­na stav­ka u ge­o­po­li­ti­ci pre­ma Evro­a­zi­ji. Tra­ži se re­še­nje ko­je bi Evro­pu vra­ti­lo na put ne­ka­da­šnjeg uspe­ha.

Me­đu­tim, iz vi­da se gu­bi osnov­na či­nje­ni­ca da u da­na­šnjem sve­tu ni jed­na ze­mlja, ili blok ze­ma­lja, ne mo­že da op­sta­ne bez kon­ta­ka­ta sa osta­lim igra­či­ma, po­go­to­vo onim ko­ji su u ne­po­sred­noj bli­zi­ni. Ta­ko na­la­žu: eko­nom­ski raz­voj, tr­go­vi­na, na­uč­na is­tra­ži­va­nja, mi­gra­ci­je…

Ali, Evro­plja­ne kao da ne na­pu­šta duh ko­lo­ni­ja­li­zma, iako je isti usa­đen u isto­ri­ju tek ne­ko­li­ci­ne naj­ve­ćih. To uno­si od­re­đe­nu do­zu raz­do­ra i u sa­mom blo­ku, po­što je sla­bi­jim igra­či­ma ja­sno da op­šteg po­gle­da na za­jed­nič­ku sud­bi­nu, jed­no­stav­no, ne­ma. Sva­ko gle­da ka­ko da pod­mi­ri se­be, pa ma­kar na šte­tu naj­bli­žih sa­rad­ni­ka. Ni­je sto­ga čud­no što i naj­ve­ći – Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja, Ne­mač­ka, Fran­cu­ska… na „ma­le” kom­ši­je gle­da­ju tek kao na po­moć­nu sna­gu u ostva­ri­va­nju sop­stve­nih am­bi­ci­ja.

I to nas vra­ća na po­če­tak pri­če. Ko god je ve­ro­vao da Sta­ri kon­ti­nent mo­že da bu­de me­sto op­šte sre­će, u ve­li­koj je za­blu­di. Tr­ve­nja, ne­spo­ra­zu­mi, za­vist ni po­sle ce­log ve­ka ni­su iz­bri­sa­li ose­ća­nja ko­ja su do­ve­la do dva ve­li­ka svet­ska ra­ta. Uosta­lom sve to se vi­di i kroz na­stu­pe li­de­ra Evrop­ske uni­je.

Upra­vo sto­ga even­tu­al­no po­vla­če­nje SAD iz evrop­ske pri­če uno­si ne­mir na na­šem kon­ti­nen­tu. Svi­ma je ja­sno da bi no­vi otvo­re­ni rat do­neo ta­kvu šte­tu, da po nje­go­vom okon­ča­nju ne bi uop­šte bi­lo mo­gu­će na ovim pro­sto­ri­ma gra­di­ti bi­lo ka­kvo za­jed­ni­štvo. To je ja­sno i Do­nal­du Tram­pu ko­ji je re­šio da od sve­ga „ope­re ru­ke”, i po­sve­ti se kon­ti­nen­tu ko­ji vo­di. Lo­gi­ka je sa­svim ja­sna: Evro­plja­ni ni­ka­da jed­ni na dru­ge ne­će gle­da­ti kao na jed­na­ke, a to je po­ten­ci­jal­na opa­snost po ceo svet.

Dru­gi su kre­nu­li sop­stve­nim pu­te­vi­ma, po­la­ko pre­tva­ra­ju­ći evrop­ski pro­stor u po­lje nad­i­gra­va­nja, ne ma­re­ći pre­te­ra­no šta o to­me mi­sle ov­da­šnji uče­sni­ci. Ka­ko na­vo­de ana­li­ti­ča­ri, evrop­skim li­de­ri­ma u ve­li­koj me­ri ne­do­sta­je mo­der­na stra­te­ška kul­tu­ra. Po­sle de­vet de­ce­ni­ja „skri­va­nja” iza mo­ći SAD i sle­pe ru­so­fo­bi­je, re­zul­tat je du­bo­ko usa­đe­ni – ra­si­zam. No­vo su­ko­blja­va­nje sa Ru­si­jom sa­mo bi po­tvr­di­lo is­ho­de ra­to­va iz pro­šlog ve­ka.