Mesto odakle je za Vajferta sve počelo

Pan­če­vo – Ro­đen kao Ge­org, a sa­hra­njen kao Đor­đe Vaj­fert, svet je ugle­dao u Pan­če­vu kao Ne­mac, a ži­veo i bio naj­bo­ga­ti­ji Sr­bin. „Tre­ba da­va­ti da bi se opet ste­klo”, go­vo­rio čo­vek ko­ji je pro­me­nio ovu ze­mlju, a uvek se ra­do vra­ćao u rod­ni grad. Ova va­roš na Ta­mi­šu od 2015. go­di­ne ima „Da­ne Vaj­fer­ta”, či­ji je slo­gan „Me­sto oda­kle je sve po­če­lo”. Od ne­gda­šnje „Jo­han­nes­gas­se”, u epi­cen­tru gra­da i ku­će u ko­joj se ro­dio je­dan od naj­zna­me­ni­ti­jih Pan­če­va­ca.

Tre­ći ulaz na bro­ju 2, u da­na­šnjoj uli­ci Ni­ko­le Te­sle, po obo­du sta­re pi­va­re, adre­sa je gde je 1850. go­di­ne svet ugle­dao Ge­org, kao jed­no od pe­to­ro de­ce Ig­nja­ca i Ma­ri­je Vaj­fert, i to je me­sto po­čet­ka ži­vot­nog pu­ta ko­ji je tra­jao 87 go­di­na. Vaj­fer­to­va rod­na ku­ća no­vi­je je ot­kri­će, baš kao i po­da­tak da se ve­li­ki sin ove va­ro­ši ro­dio 15. ju­la, a ne me­sec da­na ra­ni­je, ka­ko je do pre de­ce­ni­ju sta­ja­lo u nje­go­voj zva­nič­noj bi­o­gra­fi­ji. Da da­tum nje­go­vog ro­đe­nja tre­ba pre­pra­vi­ti, ob­na­ro­do­vao je upra­vo Pan­če­vac, et­no­log Ni­ko­la Vla­jić, sve pot­kre­plju­ći ru­bri­kom iz Knji­ge kr­šte­nih Ri­mo­ka­to­lič­ke cr­kve u Pan­če­vu.

Sa ove adre­se mla­di Đor­đe, po­sle za­vr­še­ne pan­če­vač­ke gim­na­zi­je, kre­će u Bu­dim­pe­štu na Tr­go­vač­ku aka­de­mi­ju, a po­tom i Ba­var­sku da iz­u­ča­va pi­var­stvo i no­vim sa­zna­nji­ma oja­ča po­slo­va­nje po­ro­dič­ne pi­va­re. Ta­ko je ra­dio i ka­sni­je – iako je ve­ći deo ži­vo­ta pro­veo u Be­o­gra­du, rod­ni grad i broj­nu fa­mi­li­ju re­do­vi­to je obi­la­zio, a sa­mi Pan­čev­ci mu se bar ma­lo odu­ži­še, pro­gla­siv­ši upra­vo nje­ga svo­jim pr­vim po­ča­snim gra­đa­ni­nom.

Tek ne­ko­li­ko ko­ra­ka niz uli­cu ka Ta­mi­šu je i trg ko­ji no­si nje­go­vo ime, ali uli­cu još do­bio ni­je u gra­du či­ji je ne­se­bič­ni za­du­žbi­nar bio. Sa ovog me­sta la­ko za­vi­ja sta­za, je­dan od na­či­na da se uđe u oro­nu­li kom­pleks pi­va­re, ko­ja je pr­ve li­tre pe­nu­ša­vog pi­ća pro­iz­ve­la 1722. go­di­ne. Unu­tar zi­di­na po­či­va­ju naj­pre par­na, a ka­sni­je ga­sna po­stro­je­nja, ko­ja pod­se­ća­ju na po­če­tak 18. ve­ka i pr­vi dim iz naj­sta­ri­je fa­bri­ke pi­va na Bal­ka­nu, dru­ge u Evro­pi i naj­du­go­več­ni­jeg in­du­strij­skog objek­ta da­na­šnje Sr­bi­je.

Pri­ča je to ka­ko je ro­do­na­čel­nik pan­če­vač­ke gra­ne Vaj­fer­to­vih – Đor­đev de­da Ge­org – sa tro­me­đe Gor­nje Austri­je, Ba­var­ske i Če­ške, a na pu­tu za Ame­ri­ku, sti­gao u ma­lo po­gra­nič­no me­sto na oba­li Ta­mi­ša. Fa­mi­li­ja uče­nih pi­va­ra tek po­lo­vi­nom 19. ve­ka pre­u­zi­ma bri­gu o ku­va­nju pi­va i ta­ko na­či­nje „zlat­ni vek pi­var­stva” u Sr­bi­ji.

Ugle­dan i po­što­van, Vaj­fert je ipak tr­peo kri­ti­ke be­o­grad­ske čar­ši­je da je „su­ma­nut što tro­ši ogrom­ne nov­ce i na is­tra­ži­va­nje na­la­zi­šta ru­da, sve dok ni­su ot­kri­ve­na na­la­zi­šta ba­kra u Bo­ru, mr­kog uglja u Ko­stol­cu i ka­me­nog Pod­vi­su, ko­ja ga uči­ni­še i bo­ga­tim čo­ve­kom. Slič­no mi­šlje­nje vla­da­lo je i o do­bro­čin­stvi­ma na ko­je je po­tro­šio ogro­man no­vac, pa čak i ka­da je bio u du­go­vi­ma i od oca zaj­mio.

Tek ka­da je do­šao do bo­gat­stva, ne­mi­li­ce ga je tro­šio po­ma­žu­ći svi­ma. Da­vao je po­volj­ne zaj­mo­ve pred­u­zet­ni­ci­ma, pot­po­ma­gao si­ro­ma­šne i rat­ne in­va­li­de, ško­lo­vao si­ro­čad i bo­le­snu de­cu, po­dr­ža­vao žen­ska i sport­ska udru­že­nja, a ni­je za­bo­ra­vlje­no i da je kao pr­vi gu­ver­ner Na­rod­ne ban­ke Sr­bi­je, na nje­nom če­lu bio je pu­nih 26 go­di­na, uvo­de­ći di­nar kao srp­sku va­lu­tu.

Vi­zi­o­nar­stvo, hu­ma­ni­zam, sr­ča­nost, upor­nost i stra­stve­nost u sve­mu če­ga se la­tio obe­le­ži­li su nje­gov ži­vot, ko­ji se za­vr­ša­va 12. ja­nu­a­ra 1937. go­di­ne u 17.20 ča­so­va u nje­go­voj vi­li u Be­o­gra­du. Na svom po­sled­njem pu­tu do gra­da u ko­jem je ro­đen is­pra­ti­la ga je ce­la pre­sto­ni­ca, hi­lja­de obič­nog sve­ta i onih sa naj­vi­šim zva­nji­ma u ze­mlji.

„Po­li­ti­ka” iz­ve­šta­va da je po­smrt­na po­vor­ka pro­šla gra­dom, za­u­sta­vi­la se pred Na­rod­nom ban­kom, a po­tom nje­go­vo te­lo pre­ne­to na dru­gu stra­nu Du­na­va bro­dom „Sve­ti Đor­đe”. Za­be­le­že­no je i da je san­duk sa po­smrt­nim osta­ci­ma dva da­na bio iz­lo­žen u nje­go­voj za­du­žbi­ni, cr­kvi-ka­pe­li Sve­te Ane u Pan­če­vu, te da je is­pra­ćen ni­zom opro­štaj­nih go­vo­ra za­hval­no­sti.

Po svo­joj iz­ri­či­toj že­lji i uz naj­ve­će dr­žav­ne po­ča­sti, Đor­đe Vaj­fert je sa­hra­njen 15. ja­nu­a­ra po­red oca u ni­ši Ri­mo­ka­to­lič­kog gro­blja u Pan­če­vu. Pri­vred­nik Ig­njat Baj­lo­ni, opra­šta­ju­ći se od svog ve­li­kog kon­ku­ren­ta, ali i pri­ja­te­lja, nad nje­go­vim od­rom iz­re­kao je i ve­li­ku isti­nu: „Iz­vu­kao si ovu ze­mlju iz bal­kan­skog bla­ta i za krat­ko vre­me po­di­gao i na­rod i dr­ža­vu. Tvo­je de­lo je to­li­ko ve­li­ko da ono vi­še i ni­je tvo­je. Ono pri­pa­da svi­ma na­ma.”