Gospodine Mandiću, niko vam ne duguje aplauz

Gospodine Mandiću,

Vaše gostovanje na Televiziji Crne Gore nije bilo tek jedno od uobičajenih pojavljivanja predsednika Skupštine u programu Javnog servisa, već pažljivo komponovana politička predstava u kojoj je javnosti ponuđen novi Andrija Mandić. Političar koji više ne smatra da je obavezan da svoje odluke obrazlaže srpskom narodu, nego očekuje da ih taj narod prihvati kao gotovu istinu, bez preispitivanja, neslaganja i otpora. Niste nastupili kao predstavnik koji polaže račun ljudima zahvaljujući čijim ste glasovima stigli do jedne od najviših državnih funkcija, već kao samoproglašeni vrhovni tumač srpskog interesa u Crnoj Gori, uveren da mu politička biografija daje trajno pravo da svaku sadašnju odluku proglasi mudrom, a svaku kritiku zlonamernom. Takav odnos prema sopstvenom narodu nije izraz samopouzdanja, već političke nadmenosti, jer nijedan Srbin, od Knina do Kumanova, da upotrebim prostor koji ste sami omeđili, nije dužan da ćuti pred vašim postupcima samo zato što ste vi odlučili da nekadašnju borbu pretvorite u doživotni imunitet od odgovornosti. Niko vam, gospodine Mandiću, ne duguje aplauz, a najmanje oni koji su vas podržavali onda kada od funkcija, protokola i evropskih pohvala nije bilo ni traga.

Rekli ste da je Srbija ključna država regiona i priznali pravo svakome da uputi kritiku, ali ste već u narednom koraku ostavili otvorenu sumnju u postojanje nekakve orkestrirane aktivnosti, dok ste primedbe koje vam se upućuju sveli na male, sitne udarce i ponovili da ne biste oborili pogled ni pred jednim Srbinom. U toj teatralnoj odbrani sopstvenog dostojanstva namerno ste zamenili teze, jer niko od vas nije tražio da oborite pogled, već da položite politički račun za ono što radite u ime naroda koji predstavljate. Razlika je suštinska, pogled je pitanje lične sujete, dok je račun pitanje javne odgovornosti. Ono što nazivate napadima iz Srbije u najvećoj meri predstavlja javno izgovorenu konstataciju o raspoloženju ubedljivo najvećeg dela srpskog naroda u Crnoj Gori, naroda koji sve jasnije prepoznaje jaz između onoga što ste obećavali dok ste tražili njegove glasove i onoga što činite otkako ste postali deo državnog vrha. Te kritike nisu nastale u nekom mističnom beogradskom kabinetu, niti su proizvod centrale koja se probudila sa namerom da nanese štetu Andriji Mandiću, već su posledica razočaranja ljudi koji su verovali da će ulazak srpskih predstavnika u vlast značiti početak rešavanja srpskih nacionalnih pitanja, a ne samo promenu korisnika državnih kabineta.

Sadržaj tog nezadovoljstva nije ni nepoznat ni teško razumljiv. Srpski jezik i dalje nema položaj koji mu pripada prema broju građana koji njime govore, istorijska trobojka nije vraćena, pitanje dvojnog državljanstva nije rešeno, dok su odnosi sa Srbijom sve češće svedeni na prigodne izjave koje ne obavezuju nikoga. Upravo su to razlozi zbog kojih se u srpskom narodu u Crnoj Gori širi utisak da je učešće njegovih predstavnika u vlasti postalo samo sredstvo za raspodelu funkcija, dok su teme zbog kojih su ti predstavnici dobijali podršku ponovo odložene na neodređeno vreme. Srbija može te primedbe da izgovori glasnije, ali ih nije izmislila, niti su one manje istinite zato što se čuju i iz Beograda. Vi, međutim, pokušavate da nezadovoljstvo sopstvenog naroda predstavite kao spoljnu kampanju, primenjujući staru političku tehniku po kojoj se, umesto odgovora na sadržaj kritike, ispituje poreklo kritičara, a umesto rasprave o rezultatima konstruiše priča o skrivenim nalozima i orkestraciji. Takvo postupanje ne pripada državniku koji je siguran u rezultate svoje politike, već demagogu koji sopstvenu uvređenost koristi kao zamenu za odgovornost.

Vaš odnos prema ustavnim promenama najbolje pokazuje da kritike nisu plod zle namere, već reakcija na vidljiv izbor političkih prioriteta. Kada je Brisel zatražio izmene Ustava kao deo obaveza na putu ka Evropskoj uniji, pokazali ste izuzetnu kooperativnost, institucionalnu disciplinu i spremnost da se u kratkom roku obezbedi široka politička saglasnost i sa onima sa kojima ne bi trebalo praviti političke dilove. Govorili ste o evropskom cilju koji ne sme biti izgubljen u magli dnevnopolitičkih kalkulacija, o potrebi da se svi politički akteri jasno legitimišu ne samo pred domaćom javnošću nego i pred Evropskom unijom, dok je parlamentarna procedura predstavljena kao test zrelosti čitave države. Ustav je, dakle, mogao biti otvoren kada su to zahtevali evropski rokovi, a za amandmane koji se odnose na pravosuđe, imunitet članova Vlade i nezavisnost Centralne banke pronađeni su politička volja, kompromis sa delom opozicije i dvotrećinska većina. Međutim, kada je postavljeno pitanje srpskog jezika, sva ta hitnost je nestala, a umesto odlučnosti ponovo su ponuđeni strpljenje, procedura, osetljivost političkog trenutka i obećanje da tema nije zaboravljena.

Poslanici vaše stranke podržali su paket ustavnih promena iz kojeg je srpski jezik izostavljen, pa je logično da budete upitani zašto to otvaranje nije iskorišćeno za rešavanje pitanja koje se decenijama nalazi u središtu srpske političke borbe u Crnoj Gori. Ne sporim značaj pravosudnih reformi, niti pravo Crne Gore da teži članstvu u Evropskoj uniji, ali se ne može sakriti činjenica da ste evropski rok prihvatili kao istorijski imperativ, dok ste zahtev sopstvenog naroda ponovo sveli na temu za neku buduću priliku. Za Brisel su pronađeni rok, energija, dogovor i parlamentarna većina, dok je za jezik kojim govori najveći broj građana pronađeno novo obrazloženje zbog čega sada nije trenutak. To nije nesporazum niti tehničko pitanje, već svestan izbor prioriteta, a političar koji takav izbor napravi mora da podnese kritiku bez pokušaja da kritičare proglasi učesnicima neprijateljske kampanje. Srpski narod veoma dobro vidi da ste za tuđe rokove pronašli političku energiju, dok ste za njegove zahteve ponudili još jedno odlaganje.

Razlika u tonu kojim ste govorili o Srbiji i Hrvatskoj dodatno je ogolila prirodu vašeg novog političkog nastupa. Srbima koji vas kritikuju poručili ste da vam ne mogu držati predavanja, govorili ste o orkestriranim aktivnostima, sitnim udarcima i pogledu koji ni pred kim nećete oboriti, dok ste prema Zagrebu bili primetno pažljiviji, mekši i gotovo snishodljivi. Govoreći o Rezoluciji o Jasenovcu, rekli ste da ste je inicirali verujući da se Hrvatska neće osetiti pogođenom, kao što se nisu osetile pogođenim Austrija i Nemačka, te da je reč o civilizacijskom činu zbog kojeg nije bilo razloga za toliku ljutnju političkih krugova u Zagrebu. Sam izbor baš tih reči otkriva mnogo više od diplomatske namere kada govorite o Hrvatskoj, vi objašnjavate, dokazujete dobronamernost i vodite računa o tome kako bi Zagreb mogao da se oseti, dok prema Srbima koji vam upućuju primedbe ne pokazujete ni delić iste pažljivosti, već se postavljate kao autoritet čija se reč ne preispituje.

Nije problem u tome što želite dobre odnose sa Hrvatskom, jer odgovorna politika podrazumeva razgovor i sa državama sa kojima postoje ozbiljna otvorena pitanja, već u tome što za osećanja političkih krugova u Zagrebu pokazujete diplomatsku osetljivost, a za razočaranje sopstvenog naroda imate prekor i sumnju u njegove namere. Hrvatskoj se pravdate zbog Rezolucije o Jasenovcu, dok Srbima poručujete da vam ne drže predavanja, čime ste, možda i nesvesno, precizno pokazali kome želite da se predstavite kao umeren, pouzdan i prihvatljiv partner, a od koga očekujete bespogovornu lojalnost. Politička biografija na koju se oslanjate ne može da poništi taj kontrast, jer prošlost nije blanko menica kojom se plaća svaka buduća odluka, niti je nekadašnja žrtva doživotni imunitet od odgovornosti za sadašnje postupke. Čovek može decenijama da zastupa jednu politiku, a potom da je napusti onog trenutka kada mu ona postane prepreka za lični uspon, zbog čega se političari ne ocenjuju samo po onome što su nekada govorili, već pre svega po onome što čine kada se nađu u poziciji stvarne moći.

Vaše neskriveno oduševljenje Johanom Satlerom i usputna opaska da ambasador Evropske unije poznaje Sinjajevinu bolje od vas naizgled su delovali kao bezazlena priča o lepotama Crne Gore, ali su u političkom smislu predstavljali jedan od najiskrenijih trenutaka čitavog gostovanja. Politika se neretko najjasnije otkriva upravo u rečenicama koje se izgovaraju kao kurtoazna anegdota, jer se u njima, oslobođena pripremljenih formulacija, vidi stvarna hijerarhija poštovanja. Pred srpskom javnošću nastupate prkosno, pokroviteljski i sa uverenjem da niko nema pravo da vam drži lekcije, dok pred evropskim predstavnicima pokazujete gotovo dečju ushićenost. Nije sporno poštovati stranog diplomatu, ali je sporno kada se iz čitavog nastupa jasno vidi pred kim političar želi da bude prihvatljiv, a od koga očekuje poslušnost.

Sinjavina je u tom trenutku prestala da bude samo planina i postala metafora vašeg novog političkog poretka vrednosti. Predstavniku Evropske unije simbolično ste ustupili prednost čak i u poznavanju sopstvene zemlje, dok istovremeno Srbima osporavate pravo da bolje od vas prepoznaju posledice politike koju vodite. Tako danas izgleda vaše evropejstvo, Satleru pripada neskriveno divljenje, srpskom kritičaru ukor i sve to pokušavate da predstavite kao političku zrelost, iako se iza tog rečnika sve teže skriva duboko političko i nacionalno preumljenje.

Promena političke taktike sama po sebi nije ni greh ni dokaz izdaje, jer politika podrazumeva prilagođavanje okolnostima, razgovor sa protivnicima i kompromis, ali kompromis prestaje da bude sredstvo politike i postaje odustajanje onda kada se uvek pravi na račun istih ljudi i istih principa. Kod vas su to, po pravilu, srpski zahtevi. Kada se dogovara sa DPS-om, pozivate se na institucionalnu odgovornost, kada zahtev stigne iz Brisela, govorite o istorijskom momentu, kada reaguje Zagreb, vodite računa da se niko ne oseti pogođenim, kada Srbi zatraže da bude ispunjen makar deo onoga što im je godinama obećavano, tada govorite o sitnim udarcima, orkestraciji i ljudima koji vam navodno drže zlonamerna predavanja i čine štetu. Postali ste veliki evropejac upravo onoliko koliko ste prestali da budete obavezani sopstvenim nekadašnjim rečima, ali je mnogo veći problem u tome što sopstvenu transformaciju pokušavate da predstavite kao jedini dozvoljeni oblik srpske politike, dok svakoga ko je ne prihvata proglašavate nerazumnim, zlonamernim ili instrumentom neke spoljne kampanje.

U tome se nalazi suština vaše demagogije, jer sopstveni kompromis predstavljate kao državničku mudrost, a tuđe neslaganje kao napad. Evropski zahtev proglašavate istorijskom nužnošću, dok status srpskog jezika svodite na temu koja može da sačeka. Govorite o nacionalnom jedinstvu, a zapravo zahtevate jednoumlje dok se pozivate na sopstvene žrtve iz prošlosti kako biste izbegli odgovornost za postupke u sadašnjosti i nastojite da ličnu političku karijeru izjednačite sa interesom celog srpskog naroda. Takva konstrukcija može neko vreme da opstane u kontrolisanom televizijskom razgovoru, ali ne može da izdrži poređenje vaših današnjih postupaka sa obećanjima na kojima ste gradili politički autoritet.

Posebno je neodrživo to što govorite o orkestriranim napadima, a istovremeno prećutkujete delovanje naloga, aktivista i medijskih krugova bliskih vašoj političkoj strukturi, koji targetiraju Srbe čim se usude da vam upute dobronamernu kritiku u ime nacionalnih interesa. U tim kampanjama ljudi se proglašavaju izdajnicima, plaćenicima, razbijačima srpskog jedinstva i neprijateljima sopstvenog naroda samo zato što podsećaju na neispunjena obećanja i ukazuju na cenu vašeg političkog prilagođavanja. Bez konkretnih dokaza niko odgovoran ne može tvrditi da lično pišete svaku objavu ili upravljate svakim nalogom, ali kao predsednik stranke i predsednik Skupštine ne možete se predstavljati kao nevešti posmatrač kampanja koje se sistematski vode u vašu korist. Politička odgovornost ne nastaje samo onda kada lider lično izda nalog, već i onda kada uživa korist od organizovanog targetiranja, nikada se od njega jasno ne ogradi i svojim ćutanjem obezbedi političko pokriće onima koji obavljaju prljavi posao.

Dok sa Javnog servisa govorite o navodno orkestriranim napadima iz Srbije, iz vašeg političkog okruženja vode se kampanje protiv svakoga ko vas podseti na ono što ste nekada govorili, a vi se potom pojavljujete u televizijskom studiju kao žrtva nepravednih kritika, pažljivo izbegavajući da pomenete mehanizam koji deluje u vašu korist. To nije politička naivnost, već prepoznatljiv sistem u kojem se kritičari najpre diskredituju preko lojalnih naloga i aktivista, a zatim se njihove primedbe javno predstavljaju kao dokaz nekakve šire zavere protiv lidera. Politička pristojnost koju tražite od drugih morala bi najpre da bude uspostavljena u vašem okruženju, jer ne možete istovremeno osuđivati male, sitne udarce koji navodno dolaze iz Srbije i prećutkivati krupne kampanje laži koje se vode protiv Srba iz Crne Gore kada se usude da vam kažu da za mnogo čega niste u pravu.

Zbog svega toga vaša televizijska poruka o pogledu koji nećete oboriti promašuje suštinu, jer niko vašu političku hrabrost ne meri položajem glave pred kamerama. Mera su dela i činjenica da ste za zahteve spoljnih centara moći pronašli energiju i političku hrabrost, a za zahteve sopstvenog naroda novo opravdanje, ne može se prikriti pozivanjem na stare zasluge i ličnu žrtvu.

Niste, gospodine Mandiću, iznad svakog Srbina na planeti, niti ste jedini vlasnik srpskog političkog iskustva, nacionalnog pamćenja, podnete žrtve i prava da određujete šta je dobro za srpski narod. Godine političke borbe ne daju vam pravo da od tog naroda danas tražite poslušnost, već vam nameću veću obavezu da objasnite šta ste ostvarili, od čega ste odustali, sa kim ste pravili dogovore i zbog čega ste evropske rokove prihvatili kao zapovest, dok ste srpske zahteve ostavili za neku sledeću priliku i neku narednu generaciju. Srpski narod od vas ne traži da spustite glavu, nego da je pred Briselom, Zagrebom i svakom drugom adresom držite sa istom onom odlučnošću koju pokazujete kada odgovarate Srbima koji su se usudili da vas kritikuju.

Dok se to ne dogodi, moraćete da prihvatite činjenicu koja vam, sudeći po tonu vašeg nastupa, sve teže pada. Kritika nije napad, a srpski narod nije publika dovedena da aplaudira vašem političkom i nacionalnom preumljenju. Aplauz vam niko ne duguje, dok vi srpskom narodu dugujete odgovore.