Akciona crna hronika

Srbija je svet – bar po bujanju kriminala i sve raznovrsnijim načinima pljačkanja, zlostavljanja, ubijanja. Nijedan vid zločina nije joj stran.

Ima tu terorizma, trgovine drogom, pedofilije, „sekstrafikinga”... Mafije su razne – drumske, građevinske, carinske... Privredni kriminal ne javlja se samo u privredi već i u zdravstvu, sudstvu, administraciji, gde se uglavnom naziva korupcija. Otimačine su sve bezobzirnije, obračuni sve suroviji, ubistva sve monstruoznija. Po Beogradu se pronalaze odsečene glave i unakažena tela. Kontejneri kriju spaljene leševe i udavljene bebe.

Spektakularne otmice smenjuju se s „jajarskim” pabirčenjem dnevnog pazara po kioscima, trafikama, piljarnicama. Na meti lopova su pošte, banke, vozila za prevoz novca. Štampaju se lažni evri, prave sintetički narkotici, falsifikuju lične isprave. Puca se, ranjava i usmrćuje po kafanama koliko i po ulicama, danju koliko i noću.

Nema šta nema!

Čitav arsenal motiva iz akcionih filmova i kriminalističkih serija preselio se sa ekrana u svakodnevni život. Televizija ih uzima kao aktuelne povode za poseban informativno-dokumentarni žanr koji se obično naziva crna hronika. A da bi ta u osnovi mozaička kratka forma dobila na uverljivosti, reporteri se priključuju policijskim ekipama i s njima idu na teren da posvedoče o zbivanjima s lica mesta. S obzirom na takav (po svemu sudeći obavezujući) novinarsko-policijski saradnički odnos, storije su po pravilu svojevrstan dokaz profesionalne veštine i efikasnosti državne službe kojoj je zadatak da zaštiti građane, čuva javni red i mir, hvata prestupnike i privodi pravdi prekršioce zakona..

Među rodonačelnicima ove vrste reporterskog svedočenja nalaze se Igor Spasov i Mladen Mijatović koji su svoje afinitete za ovaj sektor rada dokazivali na nekoliko domaćih TV kanala, od RTS-a do Studija B, od BK TV do Pinka.

Sada se ambiciozno uključila i jedna dama, Mirjana Nenić. U polusatnu „Patrolu” na TV B92 ona nastoji da smesti i vesti, i rubrike, i hronologiju protekle sedmice, i priče o slučajevima, da zabeleži rad interventne brigade MUP-a, da pribavi komentare stručnjaka, inspektora, kriminologa... U tom zbiru od svega pomalo teško da se pojavama može posvetiti veća pažnja i dati produbljenija tumačenja – ostavlja se to za druge programe. Ovde se stvara dinamična, živahna, gotovo atraktivna kriminalistička slagalica čija se efektnost pojačava montažom, muzikom, probranim video ilustracijama.

Po upotrebi tih elemenata informativna crna hronika približava se izražajnim svojstvima igranih TV ostvarenja koja, sve češće „forenzičarski” ulazeći u detalje, nastoje da pojačaju dokumentarni utisak svojih epizoda.

Takvo približavanje stvarnosti i fikcije nosi rizik dodatnog navikavanja i rezistentnosti gledalaca na scene svakovrsnog nasilja i, što je opasnije, na brisanje granice između doživljaja uz ekran i uživo. Nije li nedavno fotografisanje i navijanje za samoubistvo sa mosta Gazela upozoravajuća opomena?