Sudar tišine i krika

U podneblju gde je Njegoš svetac i temelj nacionalnog identiteta, svaka umetnička interpretacija nosi rizik. Ples: telesno, često sirovo i otvoreno, može delovati provokativno u odnosu na uzvišenost koja se pripisuje Njegošu. Ples nema reči: ima disanje, udar, dodir , težinu tišine. Njegoš je eksplicitan u svojim porukama. Ples mora da stvori jezik, pokret koji nosi istu težinu, kao i stih. Tišina umesto reči je bio moj izazov, kaže makedonski koreograf Igor Kirov, koji je potpisao savremenu plesnu predstavu „Noć skuplja vijeka”, inspirisanu životom i delom Petra Drugog Petrovića Njegoša

S Kirovim smo nedavno razgovarali u Budvi, u kasnim poslepodnevnim satima, sklonivši se sa užarenog asfalta i vreline leta u hladu maslina, koji je pokušao da odgovori koliko je delikatno pretočiti Njegošev stih i duh u pokret, te sa kakvim izazovima se umetnička ekipa suočavala tokom prevođenja poezije u telesni izraz i to za podneblje u kojem je besmrtni pesnik ponikao.

Vremenske okolnosti omele su nas da u celosti premijerno odgledamo maštovito plesno delo „Noć skuplja vijeka” u Budvi, koje smo u više navrata pratili na probama. Na trgu ispred Starog grada u Budvi sa ovom predstavom, u skraćenom izdanju, otvoreno je 40. izdanje festivala „Grad teatar”. U autorskom timu su i kompozitorka Irena Popović Dragović, dramaturg Đorđe Kosić, scenografkinja Vesna Popović, kostimografkinja Dragica Laušević i video-dizajner Sanjin Ćorović. Koproducent predstave je Bitef teatar, a beogradska premijera se očekuje tokom jeseni.

„Noć skuplja vijeka” je ljubavna pesma Petra Drugog Petrovića Njegoša. Napisao je 1845. godine u Perastu, u slavu lepe meštanke. Njegoš ju je krio. Pronađena je mnogo decenija posle njegove smrti u Petrogradu. Kao da je i te noći u Budvi želeo da ostaje tajnovit jer su se uoči samog izvođenja predstave udružili vetar i kiša da sakriju Njegoševu „suzu”.

Igraju: Danilo Fatić, Olga Crnoseljanski, Dejan Bošković, Olga Olćan, Emanuele Frigo, Ivan Ćosić, Gala Pamučar, Aleksandar Polupanov i Sara Pamučar, dok muziku uživo izvode Ivan Mirković (harmonika), Nikola Dragović (violina) i Aleksandar Jovan Krstić (flauta, saksofon i blok-flauta).

Polazište za predstavu „Noć skuplja vijeka” je biografski podatak koji nosi snagu mita: Njegoš je kao vladika i mitropolit crnogorski napisao jedinu ljubavnu pesmu u svom opusu... Da li plesni izraz može da dočara tako snažne, duboke emocije koje je Njegoš doneo u svom stihu, kao što su ljubav, čežnja, strast, samoća...?

Njegoševa lirska poema nosi emocije koje su u njegovom životu bile potisnute: kao vladika i mitropolit, morao je da zanemari ljubav. Ples upravo govori tamo gde reč zastaje. Pokret tela, gest, dodir koji se ne ostvariti, to su segmenti koje reč često ne može da dočara, ali ples može. Emocije koje se kriju, koje se prećutkuju, koje se izražavaju samo u stihu pod okriljem noći –  to može ples, to je telesnost kao istina.

Lirsku ispovest „Noć skuplja vijeka” nosio je skrivenu ispod mantije na strani srca, a kada je otkrivena, spalio ju je i nad njom gorko plakao. Kako ste u svom scenskom izrazu balansirali između tradicije i savremenog plesa?

Tradicija je ćutnja, ćutanje o ljubavi. Savremeni ples donosi krik tela, pokret koji traži da izađe, da se izrazi, da probije okvire. U predstavi, ovaj sudar je doslovan: u jednom trenutku plesač nosi krutu, gotovo arhitektonsku odoru koja ga sputava, a on iz nje pokušava da se oslobodi pokretima. Balans smo pronašli u ideji da tradicija ne zatvara, nego otvara priču. Koristimo je kao pozadinu, kao ono protiv čega se savremeni ples bori, ali i kao ono iz čega je ponikao. Nijedna emocija nema vremensku odrednicu, ni tradicija ni savremeni ples nisu „stari” ili „novi”, nego su jezici kojima pripovedamo istu, večnu priču o čoveku koji je nosio pesmu ispod mantije i nad njom plakao. To je sudar tišine i krika.

Da li je moguće i kako zadržati autentičnost i duhovnu snagu ovog dela kroz pokret?

Autentičnost je u iskrenosti pokreta, a ja sam se potrudio da bude iz dubine moje duše. A ta duhovna snaga je u tišini koja ostane kada pokret prestane. Duhovna snaga Njegoševe pesme ne leži u rečima, nego u onome što je ćutao. Plesač mora da pronađe tu istu tišinu u sebi, trenutak kada pokret postaje nužan, kada telo ne može više da ćuti. Nijedan pokret nije lep radi lepote. Svaki pokret je nužan, kao što je Njegoševa pesma bila nužna, a zatim nužno spaljena. Duhovna snaga ne dolazi iz pokreta, nego iz pauze između pokreta. U tim pauzama publika oseća odsustvo, gubitak, ono što je nestalo, upravo ono što je Njegoš osetio kada je gledao pepeo svoje ljubavne pesme. Plesač ne predstavlja Njegoša, on postaje jedinstvo sa istom onom energijom koja je Njegoša naterala da napiše pesmu, sakrije je, i na kraju je spali. Najlepše pesme pišu se u tišini, a igraju se u ćutanju.

Zanimljiv je i scenski prostor gde ste premijerno izveli svoje delo, na Trgu ispred starog grada u Budvi. Na koji način je važno osmisliti sponu između igrača sa publikom u ovom dijalogu?

Pitanje koje otvara možda najosetljiviji aspekt predstave, odnos prema publici, ali ne bilo kojoj publici, nego crnogorskoj. Trg ispred Starog grada u Budvi nije samo scena, on je prostor koji diše stotinama godina istorije, susreta, soli, vetra i sunca. Trg ispred Starog grada u Budvi je savršeno mesto za priču koja govori o tajni, o skrivenom, o onome što se izgovara samo u noći, jer i sam mediteranski čovek zna da se najvažnije stvari ne govore na glas, nego se osete u povetarcu sa mora.

Iza vas je zavidna karijera. Kako uspevate da održite intenzitet u radu. Odakle crpite snagu za ovako kompleksni koreografski rukopis?

Lepota plesa leži u njegovoj kontinuiranoj evoluciji. Uvek ima nešto novo za istraživanje, bez obzira da li je to drugačiji stil, dublje razumevanje pokreta ili način na koji se ples povezuje sa većim temama u životu. Ples nikada nije u potpunosti „ostvaren” jer uvek ima nešto više da se nauči i novi način da se pomere granice.