Kriza političkog predstavljanja Srba u Crnoj Gori

Skup Nove srpske demokratije, održan 15. jula u Beranama pod sloganom „Novi srpski odgovor za novo vreme”, pružio je relativno preciznu sliku političkog položaja Andrije Mandića i stranke kojom rukovodi. Prema saznanjima sa terena, okupilo se oko 450 ljudi, uz značajno prisustvo organizovano dovedenih pristalica iz drugih gradova, pre svega iz Nikšića. Pošto nije reč o zvanično utvrđenom broju, taj podatak treba tretirati kao procenu. Međutim, ni eventualno odstupanje od te procene ne bi promenilo osnovni zaključak da je odziv lokalnog stanovništva bio nesrazmeran političkom značaju koji NSD pripisuje Beranama.

Taj nesklad zaslužuje ozbiljniju analizu od uobičajenog stranačkog nadmetanja brojevima. Berane i Vasojevići nisu sredina u kojoj NSD tek pokušava da izgradi političku infrastrukturu, niti grad čije stanovništvo treba upoznavati sa temama srpskog jezika, položaja Srpske pravoslavne crkve, tradicionalne trobojke ili nacionalne ravnopravnosti. Upravo zato je odsustvo većeg broja Beranaca politički relevantnije od prisustva stranačkih aktivista dovedenih sa strane.

Nedolazak Vasojevića na skup ne može se tumačiti kao promena nacionalnog opredeljenja, već pre ukazuje na slabljenje poverenja u političku organizaciju koja pretenduje da to opredeljenje predstavlja. Razlika je suštinska. Identifikacija sa određenim nacionalnim i kulturnim vrednostima ne podrazumeva trajnu obavezu podrške jednoj stranci ili njenom predsedniku, jer političko predstavljanje postoji samo dok birači veruju da njihovi stavovi preko izabranih predstavnika dobijaju institucionalni izraz.

Problem Nove srpske demokratije nije nedostatak funkcija. Stranka raspolaže poslanicima, ministrima, lokalnim rukovodstvima, direktorskim mestima i razvijenom partijskom organizacijom. Njen predsednik nalazi se na čelu Skupštine Crne Gore. NSD, dakle, više ne deluje sa margine političkog sistema, već iz njegovog institucionalnog središta. Zato se njena delotvornost ne može procenjivati prema broju funkcija koje je dobila, nego prema promenama koje je tim funkcijama proizvela.

Na tom planu rezultati su katastrofalni. Srpski jezik nije dobio položaj koji bi odgovarao broju građana koji ga koriste. Tradicionalna trobojka nije postala deo institucionalno priznatog simboličkog poretka. Pitanje dvojnog državljanstva za srpski narod nije rešeno na način koji bi otklonio dugogodišnje probleme ljudi porodično i životno vezanih za Crnu Goru. Ta pitanja se periodično pominju, ali nisu pretvorena u konkretne zakonske predloge sa preciznim rokovima, niti u političke uslove čije bi odbijanje uticalo na odnose u vladajućoj većini.

Tako se obrazovao model u kojem su nacionalni zahtevi zadržani na nivou programske deklaracije, dok je njihova praktična realizacija odložena na neodređeno vreme. Politički je to koristan aranžman za rukovodstvo Mandićeve stranke i njega lično. Pred biračima se ne odustaje od srpskog jezika, trobojke i državljanstva, pa se nacionalni legitimitet formalno čuva. Pred koalicionim partnerima, međutim, ne postoji rizik da će ta pitanja biti postavljena tako da ugroze raspodelu vlasti.

U tom smislu Mandićeva politika više ne funkcioniše kao mehanizam prenošenja zahteva srpskih birača prema institucijama. Njena pretežna funkcija postala je suprotna, potrebe institucionalnog aranžmana, koalicioni odnosi i zahtevi evropskog procesa prevode se srpskim biračima kao razlozi za novo odlaganje njihovih političkih i nacionalnih ciljeva.

To je suština promene koja se pokušava predstaviti formulom „novog srpskog odgovora”. Ne radi se o novoj metodi za ostvarivanje postojećih ciljeva, jer nisu ponuđeni ni postupak, ni rokovi, ni sredstva političkog pritiska. Reč je o promeni kriterijuma uspeha. Umesto rezultata, kao dokaz političke zrelosti nudi se sposobnost rukovodstva da održi vladajuću konstrukciju i da sopstvene birače ubedi u opravdanost daljeg čekanja.

Pojedinačna obrazloženja mogu zvučati racionalno. Za promenu Ustava potrebna je odgovarajuća većina. Koaliciona vlast zahteva dogovor. Evropske integracije podrazumevaju političku stabilnost. Nijedna od tih konstatacija sama po sebi nije sporna. Problem nastaje kada se njihovim neprekidnim ponavljanjem svaka mogućnost delovanja unapred isključi, dok učešće u vlasti ostaje neupitno, a to je u slučaju Andrije Mandića i NSD-a očigledno.

Politički zahtev bez roka i bez posledice u slučaju odbijanja nije operativan zahtev. On služi očuvanju identiteta stranke, ali ne obavezuje njene partnere. U takvom odnosu NSD može neograničeno dugo da tvrdi da nije odustala od svog programa, a da istovremeno ne preduzme ništa što bi opstanak u vlasti dovelo u pitanje.

Zbog toga je potrebno razdvojiti institucionalno napredovanje predstavnika od političkog položaja zajednice koju predstavljaju. Činjenica da Andrija Mandić obavlja funkciju predsednika Skupštine ne dokazuje sama po sebi ravnopravnost Srba u Crnoj Gori. Visoka funkcija pojedinca može imati simbolički značaj, ali njena politička vrednost zavisi od toga da li je upotrebljena za promenu normativnog i institucionalnog položaja naroda.

Ukoliko se položaj predstavnika poboljšava, a ključna pitanja njegovih birača ostaju nerešena, institucionalna integracija pojedinca postaje zamena za kolektivnu ravnopravnost. Sistem tada nema obavezu da menja pravila i dovoljno je da određenim političarima omogući pristup funkcijama, a da njihovo prisustvo u vlasti predstavi kao dokaz da je problem rešen.

Takav model odgovara svim učesnicima vlasti osim biračima čiji zahtevi ostaju bez ishoda. Koalicioni partneri dobijaju stabilnost i garanciju da sporna pitanja neće biti postavljena kao uslov. Stranačko rukovodstvo dobija funkcije i institucionalni status. Evropski predstavnici dobijaju političkog sagovornika koji kontroliše nezadovoljstvo sopstvenog biračkog tela. Srpski birači dobijaju ponovljeno uverenje da njihovi ciljevi nisu zaboravljeni, ali bez odgovora kada i na koji način će biti ostvareni.

Upravo na tom mestu nastaje kriza predstavljanja jedne brojne zajednice, kao što je srpska u Crnoj Gori. Mandić se više ne pojavljuje prvenstveno kao političar koji državi saopštava zahteve Srba, već kao političar koji Srbima objašnjava ograničenja države i prioritete vlasti. Njegova uloga promenila se od predstavljanja nezadovoljstva ka upravljanju nezadovoljstvom. Cilj više nije da se nezadovoljstvo pretvori u institucionalnu promenu, nego da se zadrži u granicama koje ne ugrožavaju postojeći raspored moći.

Beranski skup bio je vidljiva posledica tog procesa. Ljudi koji ne očekuju da njihovo prisustvo može uticati na politiku stranke nemaju razlog da učestvuju u njenoj javnoj prezentaciji. To ne znači da su prešli političkim protivnicima, niti da će njihovo nezadovoljstvo automatski proizvesti novu izbornu većinu. Znači da je oslabila spremnost da se stranačka politika podrži samim prisustvom i bez zahteva za konkretnim bilansom.

Posebnu prepreku ispravljanju tog stanja predstavlja odnos rukovodstva NSD-a prema kritici. Umesto rasprave o učinku, često se preispituju motivi kritičara. Neslaganje sa Mandićevom politikom predstavlja se kao napad na srpsko jedinstvo, a kritički stav kao dokaz prikrivene saradnje sa političkim protivnicima. Na taj način predmet rasprave više nisu odluke, rokovi i rezultati, već lojalnost predsedniku stranke.

To je pouzdan pokazatelj organizacione krize. Stranka sa jasnim programom ocenjuje rukovodstvo prema stepenu njegovog ostvarenja. Stranka personalizovana oko jednog lidera postupa suprotno, program se tumači i menja u skladu sa potrebama njegovog položaja i dnevne politike. U prvom slučaju rukovodstvo odgovara stranci. U drugom stranka služi za odbranu rukovodstva.

NSD se približila drugom modelu. Zato promena na njenom vrhu više nije pitanje ličnog odnosa prema Andriji Mandiću, već pitanje funkcionalnosti političke organizacije. Dugotrajno zadržavanje istog rukovodstva, uz promenu političkog kursa i izostanak merljivih rezultata, smanjuje sposobnost stranke da koriguje sopstvenu politiku. Lider koji je postavio sadašnji model ne može uverljivo da predvodi njegovu reviziju, jer bi morao da prizna da su funkcije vremenom postale važnije od ciljeva zbog kojih su osvojene.

Ostavka Andrije Mandića na stranačke i državne funkcije zato bi imala racionalno političko opravdanje. Omogućila bi NSD-u da proveri da li raspolaže institucionalnim kapacitetom nezavisnim od jednog čoveka, da ponovo definiše prioritete i da utvrdi jasne kriterijume učešća u vlasti. Istovremeno bi omogućila srpskim biračima da svoje interese odvoje od karijere bilo kog pojedinačnog političara, pa bio on i Andrija Mandić.

Mandićevo povlačenje ne bi samo po sebi rešilo krizu srpske politike u Crnoj Gori. Međutim, njegov ostanak onemogućava ozbiljan početak njenog rešavanja. Dok je rukovodstvo nepromenljivo, svaka korekcija programa ostaje ograničena potrebom da se opravdaju prethodne odluke. Takva organizacija nije sposobna za samokritiku, već samo za proizvodnju novih objašnjenja.

U tom kontekstu treba posmatrati i Mandićevu izjavu da Johan Satler bolje od njega poznaje Sinjavinu. Sama rečenica nema posebnu političku težinu. Ona, međutim, dobro ilustruje vrednosni okvir u kojem priznanje evropskog diplomate dobija veću javnu pažnju od odnosa sa lokalnim stanovništvom. Poznavanje jedne planine postaje politički zanimljivo tek kada se poveže sa predstavnikom Evropske unije.

Sinjavina je prostor čiji su ekonomski i društveni značaj oblikovali stočarstvo, sezonsko izdizanje i rad generacija lokalnog stanovništva. U tom svetu stado se mora sačuvati, proizvodnja organizovati, a odluke donositi u skladu sa neposrednim posledicama. Političkom sistemu u kojem se izostanak ishoda može godinama predstavljati kao složena strategija takva vrsta odgovornosti svakako bi bila korisno iskustvo.

I poređenje sa sinjavinskom maglom može se upotrebiti bez suvišne literarnosti. Prirodna magla privremeno smanjuje vidljivost. Politička magla ima složeniju funkciju i zamagljuje kriterijume procene. U njoj se prisustvo u vlasti izjednačava sa uticajem na vlast, funkcija sa rezultatom, odlaganje sa strategijom, a kritika sa neprijateljstvom.

Berane je pokazalo da taj sistem objašnjenja ima sve manju mobilizacionu snagu. Skup od približno 450 ljudi, dopunjen organizovanim dolascima iz drugih gradova, u sredini sa snažnim srpskim biračkim telom ne može se smatrati dokazom političke obnove. On je, naprotiv, pokazao granice modela u kojem se od birača očekuje trajna lojalnost, dok je rukovodstvo oslobođeno obaveze da rezultate učini merljivim.

Zato rasprava o Andriji Mandiću ne treba da se vodi na nivou ličnih simpatija, istorijskih biografija ili stranačke discipline. Potrebno je utvrditi jednostavan politički bilans da NSD raspolaže značajnim udelom u vlasti, njen predsednik obavlja jednu od najviših državnih funkcija, a osnovna pitanja na kojima je stranka izgradila podršku nisu rešena niti su postavljena kao obavezujući uslov.

Iz tog bilansa sledi zaključak da sadašnje rukovodstvo više ne predstavlja instrument promene, već mehanizam održavanja postojećeg stanja. Andrija Mandić ne prenosi srpske zahteve prema sistemu sa namerom da ga izmeni, nego upravlja očekivanjima Srba tako da sistem ne bude doveden u pitanje.

Zbog toga je njegovo povlačenje postalo preduslov političke korekcije. Ne zato što bi jedna ostavka rešila sve probleme, već zato što bez nje NSD ne može da utvrdi da li još predstavlja političku volju svojih birača ili samo administrira njihovo nezadovoljstvo.