U Crnom moru se lomi novi poredak

Specijalno za „Politiku”

Poslednjih nedelja ukrajinski dronovi i bespilotna plovila izveli su seriju napada na rusku pomorsku infrastrukturu u Azovskom i Crnom moru. Moskva je privremeno ograničila plovidbu kroz Donsko-azovski kanal, pojačala zaštitu pojedinih luka i dodatno ojačala nadzor nad morskim komunikacijama. Na prvi pogled, reč je o još jednoj epizodi u ratu koji već godinama svakodnevno otvara nove frontove. Ali ovaj put meta nisu bili samo brodovi. Na udaru su se našli putevi kojima se kreću žito, nafta, vojna tehnika i roba. Upravo zato ova dešavanja predstavljaju dobar povod da se postavi jedno mnogo šire pitanje: Zašto je Crno more ponovo postalo jedan od najvažnijih geopolitičkih prostora Evrope?

Istorija daje prilično jednostavan odgovor. Za Rusiju pitanje Crnog mora nikada nije bilo samo pomorsko pitanje. Od Katarine Velike, preko Krimskog rata i sovjetske Crnomorske flote, pa sve do pripajanja Krima 2014. godine, Moskva je ovaj prostor posmatrala kao preduslov svog statusa velike sile. Na kopnu Rusija raspolaže ogromnom strateškom dubinom, ali bez sigurnog izlaza ka toplim morima njena sposobnost da projektuje uticaj prema Sredozemlju, Bliskom istoku i severnoj Africi ostaje potpuno ograničena. Zato Krim za Kremlj nije samo simbol nacionalne politike, već središte čitave crnomorske strategije. U Moskvi dobro znaju da gubitak slobode delovanja na ovom moru ne bi značio samo vojni problem, već i dugoročno slabljenje ruskog položaja na širem evroazijskom prostoru.

Ipak, čak ni Rusija ne može sama da odlučuje o sudbini tog prostora. Ko pogleda kartu, shvatiće zašto. Crno more je zatvoren basen sa samo jednim izlazom ka svetskim okeanima. Taj izlaz nije u Moskvi, već u Istanbulu.

Upravo zato je Turska, možda više nego bilo koja druga država, povećala svoj geopolitički značaj od početka rata. Kontrola Bosfora i Dardanela daje joj polugu koju nema nijedna druga regionalna sila. Primenom Konvencije iz Montrea, koja Turskoj u ratnim okolnostima omogućava da ograniči ili zatvori prolaz ratnim brodovima zaraćenih strana, dok za flote država koje nemaju obalu na Crnom moru propisuje ograničenja u pogledu tonaže, broja plovila i dužine boravka, Ankara je pokazala da niko ne može ozbiljno planirati budućnost Crnog mora bez Turske. Ona isporučuje Ukrajini vojnu opremu, ne priznaje rusku kontrolu nad Krimom i sa saveznicima uklanja mine sa plovnih puteva. Istovremeno održava politički dijalog, turizam, energetsku saradnju i trgovinu sa Moskvom. To nije politika kolebanja, već nastojanje da se očuva položaj države bez čijeg pristanka niko ne može da oblikuje pravila plovidbe kroz Bosfor.

Dok Rusija brani svoju stratešku dubinu, a Turska svoju ulogu čuvara moreuza, rat je stvorio i nove dobitnike. Najočigledniji primer je Rumunija. Konstanca je postala jedna od glavnih kapija ukrajinskog izvoza i jedno od najvažnijih logističkih čvorišta NATO-a. Istovremeno, eksploatacija nalazišta „Neptun dip” mogla bi da pretvori Rumuniju u jednog od najznačajnijih proizvođača prirodnog gasa u Evropskoj uniji. Ali svaki geopolitički uspon nosi i rizike. Dronovi, plutajuće mine i elektronsko ratovanje više nisu nešto što se dešava daleko od rumunske obale. Oni postepeno postaju deo njene bezbednosne stvarnosti.

Bugarska se mnogo ređe pominje, ali bez njenih luka zapadna obala Crnog mora ne bi mogla da funkcioniše kao jedinstven logistički prostor NATO-a. Istovremeno, Sofija pokušava da izbegne da bezbednosna politika dodatno produbi podele u društvu koje je decenijama održavalo bliske političke, kulturne i ekonomske veze sa Rusijom.

Na suprotnoj strani Crnog mora nalazi se Gruzija. Nekada simbol zamrznutih konflikata, danas pokušava da postane jedan od ključnih tranzitnih pravaca između Evrope, Kavkaza i Centralne Azije. Luka Anaklija, Srednji koridor i nove energetske i digitalne veze trebalo bi da omoguće transport koji zaobilazi Rusiju. Srednji koridor, koji preko Kazahstana, Kaspijskog jezera, Azerbejdžana i Gruzije povezuje Kinu i Centralnu Aziju sa Evropom, poslednjih godina dobija sve veći značaj kao alternativa tradicionalnim pravcima preko Rusije. Ali svega nekoliko desetina kilometara od planirane luke Anaklija nalazi se Abhazija, region koji se otcepio od Gruzije u krvavom ratu, a u kom Moskva postepeno jača svoje vojno i pomorsko prisustvo, nastojeći da zadrži strateški uticaj nad istočnom obalom Crnog mora. Zato se na Kavkazu danas ne sudaraju samo vojske, već i različite vizije budućih transportnih, energetskih i trgovinskih koridora.

Možda je upravo to najveća promena koju je doneo rat. Dugo se verovalo da će se njegov ishod meriti isključivo brojem osvojenih ili izgubljenih kilometara u Ukrajini. Danas je sve izvesnije da će jednako važno biti i pitanje ko će posle rata kontrolisati pomorske puteve, luke, energetske tokove i izlaz ka Sredozemlju. Ko danas kontroliše Crno more, ne kontroliše samo more. Kontroliše najkraći put kojim Rusija izlazi na Mediteran, Evropa stiže do Kavkaza, a svet dobija značajan deo ukrajinskog žita.

Moguće je da će istorija ovaj rat pamtiti po Bahmutu, Avdejevki ili Pokrovsku. Ali nije isključeno da će se, kada jednog dana bude pisana njegova geopolitička istorija, pokazati da se najvažnija bitka vodila daleko južnije – na moru čije su luke, moreuzi i koridori ponovo postali merilo političke i vojne moći. Jer Crno more nikada nije bilo samo geografija. Ono je, posebno u 19. veku, bilo pitanje ravnoteže snaga. Danas je to ponovo.