Nemačko-francuski tandem u trci sa vremenom

BERLIN – Nemački kancelar Fridrih Merc i francuski predsednik Emanuel Makron završili su radnu nedelju intenzivnim razgovorima o zajedničkim odbrambenim projektima, nastojeći da ubrzaju saradnju dve vodeće sile Evropske unije u trenutku kada se nad Parizom i Berlinom nadvija sve veća politička neizvesnost.

Razgovori vođeni u četvrtak i petak bili su neposredno povezani sa razvojem zajedničkih kapaciteta u oblasti odbrane i odvraćanja, a Makron je poručio da Francuska i Nemačka žele da daju „novi podsticaj odvraćanju, ranom upozoravanju, dubokim udarima i zajedničkim kapacitetima”.

Iza ubrzanog tempa nemačko-francuskih konsultacija, međutim, ne stoje samo rat u Ukrajini, zahtevi Vašingtona da evropske članice NATO-a povećaju vojne izdatke i potreba da Evropska unija ojača sopstvenu odbrambenu industriju. Deo evropskih medija procenjuje da Makron i Merc pokušavaju da što veći broj važnih odluka i projekata usaglase pre novog političkog ciklusa u Francuskoj i moguće promene u Jelisejskoj palati.

U tom kontekstu sve češće se pominje mogućnost dolaska Marin le Pen ili predstavnika njenog političkog bloka na vlast. Takav ishod mogao bi da dovede u pitanje brojne Makronove inicijative, uključujući deo zajedničkih evropskih odbrambenih programa, ali i finansijski izuzetno zahtevne projekte o kojima Pariz i Berlin trenutno imaju visok stepen saglasnosti.

Među njima je i višegodišnji budžet Evropske unije, čije će usaglašavanje odrediti ne samo pravac evropske potrošnje već i obim sredstava namenjenih odbrani, vojnoj industriji, pomoći Ukrajini i jačanju strateške samostalnosti Unije.

Zbog toga se u evropskim medijima sve češće pojavljuje ocena da Makron nastoji da najvažnije projekte pokrene ili učini teško zaustavljivim pre eventualnog dolaska njegovih političkih protivnika na vlast. Pojedini komentatori takvu atmosferu opisuju formulom „završiti pre Le Penove”, koja je od medijske dosetke postepeno postala ozbiljan politički motiv.

Iako je pažnja javnosti uglavnom usmerena na političku budućnost Francuske, ni pozicija Fridriha Merca nije izvan svih unutarstranačkih kalkulacija. Kao njegovi mogući naslednici u redovima nemačkih hrišćanskih demokrata pominju se premijer Severne Rajne-Vestfalije Hendrik Vist i premijer Saksonije Mihael Krečmer.

Pitanje je, međutim, da li bi dolazak jednog od njih na mesto kancelara doneo značajniju promenu nemačke politike prema Moskvi i Kijevu.

Marija Horolska, istraživač na Odeljenju za evropske političke studije Instituta za svetsku ekonomiju i međunarodne odnose Ruske akademije nauka, ocenjuje za ruske medije da se ni u slučaju promene kancelara ne mogu očekivati ozbiljni zaokreti u nemačkoj spoljnoj politici.

„U nemačkom političkom sistemu, uprkos tome što je kancelar na čelu vlade, stranke imaju ogromnu ulogu, kao i kompromisi postignuti u okviru koalicionog sporazuma”, ukazala je Horolska.

Prema njenim rečima, promena ličnosti na mestu kancelara sama po sebi najčešće nije dovoljna da bi došlo do većih izmena u unutrašnjoj ili spoljnoj politici Nemačke. Posebno je teško očekivati preokret prema Ukrajini, jer o tom pitanju postoji širok evropski i nemački politički konsenzus.

„Ko god da dođe na vlast iz redova hrišćanskih demokrata, neće moći, čak i kada bi to želeo, da značajno promeni politiku prema Kijevu ili Moskvi”, rekla je ona.

Vist se u nemačkim političkim krugovima često opisuje kao predstavnik umerenijeg i centristički orijentisanog krila Hrišćansko-demokratske unije, bližeg političkom nasleđu bivše kancelarke Angele Merkel. Merc, nasuprot tome, predstavlja tradicionalnije i konzervativnije krilo stranke.

Ta razlika, smatra Horolska, mogla bi pre svega da se odrazi na unutrašnju politiku i način javnog nastupa, ali ne i na suštinski pravac nemačke spoljne politike.

Od Vista bi se, u slučaju da postane kancelar, mogla očekivati uzdržanija retorika i nešto uravnoteženiji ton od onog koji koristi Merc. Ipak, politička i vojna podrška Ukrajini najverovatnije bi bila nastavljena.

Krečmer je u javnosti poznat po kritičnijim izjavama prema pojedinim stavovima političkog establišmenta u Berlinu, posebno kada je reč o posledicama sankcija, ekonomskim problemima istočne Nemačke i potrebi da se više vodi računa o regionalnim interesima.

Horolska, međutim, upozorava da političari koji nisu deo savezne vlade obično imaju više prostora za kritiku nego onda kada preuzmu odgovornost za vođenje državne politike.

„Kada niste u vladi, kritičniji ste. Čim joj se pridružite, postajete više čovek sistema”, ocenila je ona, dodajući da Krečmer sada pre svega brani interese Saksonije, pokrajine na čijem je čelu.

Njegova spoljnopolitička stanovišta, prema njenoj oceni, ne razlikuju se suštinski od dominantne linije Hrišćansko-demokratske unije. Potencijalne promene svele bi se na retoriku, pojedinačne izjave i možda nešto drugačiji pristup mogućem okončanju ukrajinskog sukoba.

Kao jednu od retkih oblasti u kojima bi moglo da dođe do izvesnog pomeranja, Horolska navodi pitanje takozvanog zamrzavanja sukoba. Ukoliko Merc bude insistirao na tom modelu kao početnom uslovu za pregovore, moguće je da bi neki budući kancelar zauzeo nešto fleksibilniji stav.

I u tom slučaju, međutim, ne bi trebalo očekivati obustavljanje nemačke pomoći Kijevu ili povlačenje političke podrške Ukrajini.

Promena kancelara, prema oceni ruske istraživačice, verovatno ne bi značajnije uticala ni na korišćenje nemačkih budžetskih sredstava namenjenih Ukrajini.

Nemačka zaista izdvaja velika sredstva za podršku Kijevu, ali ta izdvajanja, kako je navela, ne mogu se smatrati glavnim uzrokom ekonomskih problema najveće privrede Evropske unije.

„To jeste bolno, ali nije presudno”, rekla je Horolska.

Nemačke građane, prema njenim rečima, sve više zabrinjava ukupan rast vojne potrošnje, koji nije povezan samo sa Ukrajinom. U pitanju je širi paket obaveza prema NATO-u, potreba modernizacije Bundesvera i pritisak američkog predsednika Donalda Trampa da evropske države znatno povećaju izdvajanja za odbranu.

Zbog toga se pitanje pomoći Ukrajini ne može posmatrati odvojeno od šire debate o budućnosti evropske bezbednosti i raspodeli troškova unutar NATO-a.

Merc i Makron, stoga, ne pokušavaju samo da ubrzaju pojedinačne vojne programe. Njihov cilj je da u uslovima neizvesne političke budućnosti što čvršće povežu nemačke i francuske odbrambene kapacitete i postave temelje koje njihovi naslednici neće moći lako da uklone.

Dok bi eventualna promena vlasti u Francuskoj mogla da donese ozbiljnije preispitivanje Makronovih evropskih i odbrambenih projekata, promena kancelara u Berlinu, bar kada je reč o Rusiji i Ukrajini, najverovatnije bi promenila ton nemačke politike, ali ne i njen osnovni pravac.