Pevačice – gledaj, slušaj i ne pipaj

Tridesetih godina prošlog veka beogradskim kafanama, pre svega onima u Skadarliji, palila je i žarila čuvena pevačica Sofka Nikolić. Što bi mladi danas rekli, bila je vrh, ali su goste zabavljali i drugi, poznati i talentovani pevači. Čim se u Bugarskoj promenila tamošnja vlast, iz te zemlje su u Jugoslaviju počele da stižu „zanosne bedevije”, među kojima je prednjačila i ona umetničkog imena Beba Bugarka. Opisuju je kao lepu, vitku, gracioznu, uvek doteranu. Publiku je oduševljavala pesmom „Triput ti čuknem na pendžer, mila daskalice”. Pevala je naše i bugarske narodne pesme, a znala je i stare, makedonske melodije. Slava joj nije dugo potrajala jer se teško razbolela i ubrzo umrla. Beograd joj je priredio veliku sahranu, mada joj grob nije sačuvan.

U vazduhu se osećao miris Drugog svetskog rata, jedni su verovali u „skoru propast”, drugi tome nisu pridavali značaj, često se veseleći u „Hercegovini”, „Toplici” i drugim prestoničkim kafanama. U „Hercegovini” su, uoči Aprilskog rata, goste zabavljale dve ljupke pevačice, Ivka i Tinka. Vlasnik kafane, dobroćudni Jovan Đorđević, nije morao da opominje goste jer se tada znao domaćinski red, a i pravila su se poštovala: pevačice su svi mogli da slušaju i gledaju, ali je pipanje bilo zabranjeno. Atmosfera u kafani bila je prijateljska, topla, gotovo domaćinska, čemu je prilično doprinosio orkestar kojim je rukovodio Šandor Radu. On se sa Čubure preselio u „Radničku kasinu” na Slaviji, a potom u zemunski hotel „Central”. Znao je mnogo pesama, posebno slavonskih poskočica, ali i onih koje su se pevale u varošima preko Save i Dunava. Večernji nastup bi obično počinjao nekim maršom, a onda su se ređale pesme koje je publika obožavala.

Nisu svi pevali u kafanama. Neki su imali sreću da ih prihvati Radio Beograd ili da nastupaju na otmenijim priredbama, koncertima ili na radiju. Upamćeni su i oni kojima je pevanje bilo hobi. Među takvima su student medicine Uroš Seferović, gitarista i pevač Mirko Marković, pa Raša Radenković, Bogdan i Zorka Butaš, zatim advokat Mijat Mijatović, pozorišni radnik Mile Milutinović, glumica Nata Pavlović. Na radiju su često gostovali Vukašin Vule Jeftić, Nada Aleksandrović, Danica Obrenić, Milan Timotić, Ružica Protić...

Istražujući istorijat poznate skadarlijske kafane „Kod tri šešira”, došli smo do saznanja da je Zorka Butaš bila članica hora Beogradske opere, a posle audicije nastupala je kao radio-pevačica. Predratni Beograd nije oskudevao u društvenim zabavama, o čemu svedoče i učestale najave u novinama. Veoma angažovani su u to vreme bili Narodna odbrana, Materinsko udruženje, Kolo srpskih sestara, Humano društvo „Lako ćemo”. Svi su priređivali godišnje ili šestomesečne zabave, tako da su koncerti mogli da se biraju.

Baš zbog učestalih koncerata, na ceni su bili pevači, pevačice i orkestri. Ne zaboravimo i dvorske balove na kojima je nastupao duvački orkestar Kraljeve garde pod rukovodstvom kapelnika Dragutina Pokornog. Zabave je priređivalo i Udruženje proizvođača ratluka, zahvaljujući Antigoni Papa Đorđu, kraljevskom dvorskom liferantu ratluka, i orkestru grčkih buzuki-tambura. Hroničar Dimitrije Knežev zapisao je da su, sredinom tridesetih godina, pevači putovali i u Ameriku. Zvali su ih naši iseljenici „da im deca ne zaborave jezik”, da se oni podsete starog kraja, ali i da ih želja mine za pesmom.

Preko okeana su krenuli pevači Uroš Seferović i Raša Radenković, gitarista Mirko Marković, zatim Milan Timotić i Edo Ljubić, koji je popularnost stekao u kafani „Domovina”. Sve iskusni umetnici, širokog dijapazona: znali su ne samo narodne, već i starogradske pesme i šlagere. Seferović je odlično izvodio i dalmatinske pesme. Svi oni su, zajedno sa Sofkom Nikolić, umeli da u kafanama pevaju do zore. Zato je uvek bilo veselo „Kod dva jelena”, u „Podrinju”, „Bumsu” i drugima u kojima se okupljala tadašnja glumačka, pesnička i književna elita: Dobrica Milutinović, Sima Pandurović, dr Svetislav Stefanović, Rade Drainac, Tin Ujević, Todor Manojlović, Božidar Kovačević, Desimir Blagojević…

Iza orkestra braće Cicvarić, Vuke Šeherović, frulaša Save Jeremića ili legendarnog violiniste Vlastimira Pavlovića Carevca ostali su tonski zapisi, svedoci jednog na trenutke burnog, a ipak lepog vremena. Ostale su upamćene i noćne sedeljke u Skadarliji koje je priređivao pevač Mijat Mijatović. U društvu prijatelja, za takva okupljanja je govorio „da su za moju i tvoju dušu”. Na sedeljkama se slušala dobra, boemska pesma, ali se, najčešće, i dobro jelo. Gostima su se služile takozvane male porcije. Naručivali su škembiće u saftu, sekeli gulaš, glavu u škembetu, malu bečku šniclu s pireom. To je jelovnik dok se imalo para. A kad bi se novčanik potpuno istanjio i kad je u njemu ostalo samo za litru belog vina i sifon sode, konobari bi donosili ono što se „zateklo u kuhinji” ili u najboljem slučaju pretop od nekog pečenog jagnjeta ili praseta. Hleba je uvek bilo, crnog luka takođe, i eto carske trpeze u gluvo doba noći.

Beograd je rastao, imao sve više stanovnika i novih građevina, a onda je uglavnom spokojan život prekinuo napad Nemačke i bombardovanje 6. aprila 1941. Mnoge kafane su stradale, a osoblje je napustilo prestonicu. Završetkom rata, otvorena su stara i pojavila su se nova utočišta boema.