Francuska naoružava Kijev obećanjima na dugi rok

PARIZ – Sporazum Francuske i Ukrajine, predstavljen posle sastanka takozvane „koalicije voljnih” kao krupan iskorak u jačanju ukrajinskih oružanih snaga, obuhvata nabavku borbenih aviona „rafal”, sistema protivvazduhoplovne odbrane nove generacije i licenci za proizvodnju francuskih raketa i vođenih bombi u Ukrajini. Iza velikih političkih najava, međutim, ostala su otvorena dva najvažnija pitanja – ko će platiti oružje i kada bi ono zaista moglo da bude uvedeno u upotrebu.

Prema zajedničkoj deklaraciji predsednika Francuske Emanuela Makrona i ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog, Kijev namerava da naruči prvih 16 aviona „rafal” sa pratećim naoružanjem, u okviru ranije najavljenog plana nabavke čak 100 letelica. Obuka ukrajinskih pilota i mehaničara mogla bi da počne u Francuskoj tokom 2026. godine, dok bi prva četiri aviona bila predata tek posle završetka programa obuke.

U paketu se nalaze i četiri francusko-italijanska sistema SAMP/T NG, namenjena odbrani od aviona i balističkih raketa. Pošto se nova verzija sistema još uvodi u proizvodnju, Francuska bi Ukrajini privremeno ustupila dva postojeća kompleksa, koja bi kasnije bila vraćena. Prvi moduli novog sistema mogli bi da stignu 2027. godine, dok bi pet radara GM400 trebalo da bude isporučeno do kraja te godine.

Pariz je istovremeno odobrio licenciranu proizvodnju krstarećih raketa „skalp” i vođenih bombi AASM u Ukrajini, dok su Francuska i Italija dale saglasnost za proizvodnju protivvazduhoplovnih raketa „aster 30”. U političkom dokumentu navedeno je da bi licence trebalo da budu aktivirane pre kraja 2026. godine, ali nisu objavljeni podaci o lokacijama fabrika, obimu transfera tehnologije, poreklu komponenti niti rokovima u kojima bi prve rakete mogle da napuste proizvodne pogone.

Posebno pitanje predstavlja finansiranje. U zajedničkoj deklaraciji nije navedeno da je novac za celokupnu nabavku već obezbeđen, već da će Ukrajina sredstva za avione i sisteme protivvazduhoplovne odbrane zatražiti iz tranši evropskog programa „Ukrajinski zajam za podršku” za 2026. i 2027. godinu, kao i iz drugih izvora. To znači da je politički i industrijski okvir usaglašen, ali da konačni račun tek treba da bude raspoređen, pre svega među evropskim državama i njihovim poreskim obveznicima.

Prema procenama koje je objavio „Azija tajms”, jedan „rafal” najnovije generacije može koštati između 80 i 100 miliona evra, bez većeg paketa raketa, rezervnih delova, obuke i održavanja. Kompletan sistem SAMP/T NG, sa radarima, lanserima, komandnim modulima i logistikom, procenjuje se na više stotina miliona evra. Zbog toga bi ukupan posao mogao da dostigne više milijardi evra, posebno ukoliko bude obuhvaćena dugoročna nabavka municije i komponenti.

Isti list ocenio je da francuski sporazum počinje jecajem, a ne grmljavinom, ukazujući da je Makron nastojao da politički nadmaši američkog predsednika Donalda Trampa. Ta ocena polazi od činjenice da ambiciozne najave još nisu praćene preciznim finansijskim planom, dok evropska vojna industrija istovremeno mora da popunjava arsenale sopstvenih država i povećava proizvodnju za Ukrajinu.

Dodatnu neizvesnost stvara plan da se visokotehnološke rakete proizvode na ukrajinskoj teritoriji, čija su energetska i industrijska postrojenja izložena redovnim napadima. Proizvodnja savremenih raketa ne podrazumeva samo izgradnju fabrike, već i uspostavljanje mreže dobavljača, nabavku motora, sistema za navođenje i vojne elektronike, obuku stručnjaka i višestruke postupke testiranja i sertifikacije.

Na složenost takvog poduhvata ukazuje i američki primer. Tramp je na samitu NATO-a najavio da će Ukrajina dobiti pravo da proizvodi presretače za sistem „patriot”, ali je priznao da kompanija „Lokid Martin”, koja proizvodi rakete PAK-3, prethodno nije bila obaveštena o dogovoru. Prema raspoloživim podacima, ključni tehnički detalji i dalje nisu bili usaglašeni, a sporazum sa proizvođačima nije bio potpisan.

Stručnjaci procenjuju da bi Ukrajini, čak i kada bi dobila kompletne delove iz inostranstva, bilo potrebno najmanje 18 do 24 meseca samo za pokretanje probne proizvodne linije. Proizvodni ciklus jedne rakete PAK-3 u Sjedinjenim Američkim Državama traje oko dve godine, dok izrada motora na čvrsto gorivo može da potraje i duže. Najosetljivije komponente, poput aktivnog radarskog tragača, verovatno ne bi bile u potpunosti prenete Ukrajini, zbog čega bi Kijev i posle dobijanja licence ostao zavisan od uvoza.

Iskustva Japana i Nemačke pokazuju da je licencirana proizvodnja sistema „patriot” moguća, ali da je reč o dugotrajnom industrijskom procesu. Ukrajina bi, pored svih tehničkih prepreka, morala da zaštiti fabrike koje bi odmah postale jedan od prioritetnih ciljeva ruskih udara. Zbog toga licence mogu imati dugoročni strateški značaj, ali ne mogu rešiti neposredni nedostatak raketa za protivvazduhoplovnu odbranu.

Pariski dogovor, stoga, nije bez značaja, ali je još daleko od operativnog preokreta koji su najavili njegovi potpisnici. Kijev je dobio političko obećanje, pravo na buduću proizvodnju i mogućnost da naruči savremene sisteme, ali ne i garanciju da će neophodan novac, fabrike i rakete biti dostupni u trenutku kada su mu najpotrebniji.

Iza fotografija, rukovanja i velikih reči ostaje stvarnost u kojoj se avioni tek naručuju, novac tek traži, piloti tek obučavaju, a fabrike tek treba izgraditi. Sporazum predstavljen kao istorijski zbog toga bi mogao da ostane pre svega politički i medijski spektakl, ukoliko obećanja u narednim godinama ne budu pretvorena u isporučeno oružje i održivu proizvodnju.