DOBRI OBIČAJI RATA

Bilo je prilično mučno pratiti onaj prenos iz Haga. I to ne samo zbog slobode ili daljeg zatočeništva optuženih. Tribunal je, čak i za mnoge Srbe koji osuđuju zločine, politički sud par ekselans i utoliko je predsednik veća imao teži posao.

Možda i zbog nesavršenog i nedovoljno dobrog prevoda, činilo se da su neke bitne formulacije konfuznije nego što bi se smelo u tako važnoj stvari. Ideja veća o „zločinačkom udruživanju” radi ostvarivanja kontrole nad teritorijom Kosova činila se teško održivom, mada je sudija u skoro svakoj trećoj rečenici bdeo nad njom.

Konačno, izgleda da su prvostepene presude zaista drakonske. Sloboda za Milana Milutinovića donekle dovodi u sumnju stav da je „zločinačku grupaciju” činila vojno-politička elita, osim ako sve to nije bilo i suđenje Miloševiću „post mortem”. Kao da je visina kazni rasla s hipotezom suda o bliskosti osuđenog s Miloševićem. I tu je Milutinović izuzetak jer njegovo učešće u vlasti nije dovođeno u vezu s navodnim srpskim agresivnim militarizmom.

Odmah posle čitanja presuda, Rasim Ljajić je rekao kako očekuje „porast antihaškog raspoloženja”. Inače, tribunal ovde nikada nije imao mnogo navijača. Većina ga razume kao nepogodu koju nije moguće ignorisati niti izbeći. Najveći pad poverenja dogodio se za vreme političke vladavine haškim pravosuđem Karle del Ponte.

Uvek je izgledalo kao da ta hiperaktivna gospođa ne želi samo da optužuje, nego da pravi istoriju Balkana. Možda su i njeni protivrečni uticaji ostavili jak utisak o političkom ustrojstvu suda. Da nije tako, Ponteova kao i njena glasnogovornica Florans Artman progovorile bi o nekim mračnim tajnama znatno pre nego što su izgubile svoje položaje.

Presuda za kosovske zločine, kao važan uvod, ima svoj „sindrom Haradinaj”, koji je iz Sheveningena, bar na osnovu odluke časnog suda, izašao čist kao odojče. Posle serije ubistava važnih svedoka Ramuševih teških zločina, upravo ta okolnost više ukazuje na „političnost” suda, nego na njegovu pristrasnost.

Ovo drugo bi moralo da bude proizvod prvog, ako se ima u vidu platforma intervencije Alijanse na Kosovu i u Srbiji ’99. Ako akcija (agresija) do danas nije bila podvrgnuta političkoj reviziji, sigurno neće ni danas, niti bilo kada. A to će reći da ni sudski epilog, u takvom odnosu snaga, ne može biti drugačiji, sve i da se neko uzda u planetarnu pravdu.

Tako je tribunal, sam po sebi, „regrutovao” sve više Srba koji su uvereni u političku funkciju suda, nalazeći za to više nego dovoljno primera. To poimanje ipak nije dovelo do povođenja javnog mnjenja za idejom „o prekidu odnosa” s takvim međunarodnim kadijom. Posle tvrdnje o rastu „antihaštva”, Ljajić je najavio više energije u hapšenju poslednje dvojice (još) neuhvatljivih optuženika.

Milutinović je otišao u slobodu kao čovek koji nije mogao da zna šta sve Sloba radi, a još manje da utiče na njega. Razrez godina robije za Šainovića i generale izgleda da je proizvod hipoteze o militarnoj bliskosti Miloševića sa svakim od njih. Koliko bliskosti – toliko godina.

Od generala najgore su prošli Pavković i Lukić, zbog navodne operativne odgovornosti na Kosovu. Ojdanić je pred intervenciju ’99. malo skrajnut iz vlasti i, osim visoke funkcije, izgleda da nije imao uticaja na borbena dejstva. To mu nije pomoglo, kao ni Lazareviću koji je radio čisto vojnički posao.

Ali, izgleda da nema nijednog dokaza da je bilo ko od osuđenih naredio, odobrio ili lično izvršio ratni zločin. Ima dokaza da su generali sprečavali kršenje „dobrih običaja rata”, pod uslovom da takvi običaji uopšte postoje.

Za razliku od Haradinaja, srpski generali su školovani vojnici, oni su vodili jedinice regularne države i u njihovu se ratničku etiku teško može sumnjati, čak i posle političkog iščitavanja njihovih vojničkih učinaka. Dakle, ako im se kosovska avantura računa kao poraz, onda i njihova krivica proizlazi iz logike pobednika koji sudi.

Ako je sve to, pre svega, politička kalvarija, onda se preko Pavkovića i Šainovića sudi Miloševiću, simbolu tog političkog sunovrata. Možda su sve te godine i zbog toga tako (nepravedno) zbrojane, pa kod nekih dovode u sumnju vrednosnu poziciju sadašnjih visokih oficira Vojske Srbije. Pitanje koje se ovih dana s mnogo razloga postavlja jeste: Koliko će biti motivisani i sigurni u svoju misiju sadašnje srpske vojskovođe ako im se dogodi nešto slično što i Pavkoviću ili Lazareviću ’99, na primer?

To je upit pre svega za one koji će stvarati politički okvir za život Srbije i njene vojske, a ne za ljude koji će voditi jedinice. Ne postoji nijedan razlog da srpski vojnici sumnjaju u veliku vrednost svoga poziva. Čak nezavisno od naših vrelih emocija i one vrste pravde koja može biti i spora i nedostižna.