Profesionalci ne treba da vode šah

Jedan od najvećih asova našeg šaha Ljubomir Ljubojević već dugo živi u Španiji. Iako retko igra na turnirima, sa pažnjom prati događaje u našem i svetskom šahu i uvek ima šta da kaže o njima.

U kojoj meri pratite trenutna zbivanja u vrhunskom svetskom šahu?

– Pratim sve partije, imam čak i novih teorijskih ideja. Moram da primetim da se igra drugačija vrsta šaha nego u moje vreme. Tada je šahovska atmosfera, da tako kažem, bila nabijena duvanskim dimom, znojem igrača, hormonima. Bila je to napeta atmosfera, a danas je hladna. Mi smo se posle završenog kola družili, igrali brzopotezne partije. Danas se čak i najveći svetski igrači povlače posle partija u svoje sobe. Ne postoji nikakav društveni život. Imam utisak da su ljudi otuđeni zbog pojave kompjutera, ne samo u svetu šaha, već uopšte. Izgleda da ljudi više vole da razgovaraju uz pomoć kompjutera, da sa njim igraju šah, nego da sretnu čoveka, da ga gledaju u oči, da imaju taj fizički dodir tokom odigravanja partije.

U kojoj meri su kompjuteri doprineli razvoju šaha?

– Oni su produbili šahovsku igru, jer zaista mogu mnogo da računaju. Međutim, šah je simbioza nauke, jer ga treba studirati; sporta, jer se čovek bori; i umetnosti, jer postoji neka vrsta kreacije. Ali, šah je i simbioza dva načina razmišljanja. Direktnogračunarskog razmišljanja i apstraktnog razmišljanja. Kompjuteri su jako dobri za konkretno računanje, ali ubijaju apstraktno razmišljanje. Šah je virtuozna igra, jer čovek u njemu može da kreira, da doda delić sebe. Zbog toga mislim da kompjuteri štete šahu, jer uništavaju mogućnost kreacije, jer mladi danas veruju šta kaže kompjuter. Ne veruju u ono što bi oni trebalo da misle.

U moje igračko vreme, zajednički smo analizirali. Naravno, trošli smo mnogo više vremena i energije da bismo nešto otkrili. Kompjuteru danas treba jedan sat, ili 20 minuta, za ono što smo mi nekada danima radili. Ali taj naš rad je bio plodonosniji, i topliji nego ovaj današnji. Mi smo mnogo više produbili osnove šaha. Neću pogrešiti ako kažem da se u moje vreme u središnjici i završnici igralo bolje nego što se igra danas. Savremeni igrači su mnogo pripremljeniji za otvaranja, jer su kompjuteri strahovito uticali na razvoj otvaranja. Kompjuteri štite šahistu od pravljenja greške u otvaranju. Međutim, vidim da postoji veliki broj grešaka u središnjici i završnici. Daleko više nego u moje vreme.Kompjuter može da bude izuzetno koristan, ali mora da bude u ravnoteži sa ljudskim umom. Čovek ne sme da zapostavi svoj um.

Da li je posledica komjuterske ere u i pojava velemajstora koji imaju samo 14-15 godina?

– To je neminovno tako. Ta deca od malih nogu sede za kompjuterom i upijaju ono što vide na ekranu. Oni po nekoj asimilaciji klasiraju različite vrste pozicija i tako ih klasiraju da mogu u određenim trenucima da reaguju približno kao kompjuter. Zato se kaže da oni igraju na neki način kao kompjuter. Međutim, ja se bojim da će njihove zvezde biti kratkog daha, jer oni neće uspeti da uđu u pravu dubinu šahovske igre. Oni će biti dobri operatori, ali da li će imati fundamentalno znanje da objasne zašto i kako? Pitajte nekog od njih zašto je to radio? Neće vam dati naročit odgovor. Mi smo u naše vreme uvek znali da damo odgovor:to je zato, zato i zato, jer smo se bojali toga, toga i toga. A danas: pa to je ovako, i ovako. Reći će ti u dve rečenice i ništa konkretno. To znam, jer sam u čestom kontaktu sa tim mladićima. Ipak, oni koji imaju talenta i potencijala, uvek će daleko doći.

Vi ste poslednji iz generacije velikana našeg šaha koji je nešto značio u svetskom vrhu. Zbog čega naša zemlja odavno nema nekadašnju ulogu?

– Šah je razoren krizama koje su razorile i ove prostore. Ne zaboravimo, da bi bilo koji sport bio uspešan potrebno je da postoje određeni društveni uslovi za to. Potrebna je neka vrsta optimizma, ljubavi, druženja, razvoja. Ako jedan sport napreduje, to je podstrek i za one druge da dobiju zamah. Ali, kod nas je došlo do opšte stagnacije. Ne samo sporta. Potrebno je da prođe vreme da bi se sve stabilizovalo.

Ja sam optimista, jer je potencijal našeg naroda ogroman, a talenat neograničen. Zbog toga je veoma važno što je šah ušao u škole kao izborni predmet. To je izuzetno pozitivno. Međutim to nije dovoljno, da bi se nastavila tendencija razvoja. Neophodno je da se oživi klupski život. Nekad je bio ogroman broj aktivnih klubova. U njima su se ljudi sastajali, igrali. Danas je možda samo petina aktivnih. Mislim da u ovom trenutku klupsko rivalstvo ne bi trebalo da bude agresivno. Rivalstvo je uvek dobro, ali u ovoj situaciji klubovi bi trebalo da se ujedine u akciji da iznesu klupski život na vrh, jer će onda svi imati uspeha. Tek posle toga rivalstvo je zdravo.

Pre godinu ipo dana u naše škole šah je uveden kao izborni predmet. Koji su pozitivni efekti bavljenja šahom, bez obzira da li će se neko dete kasnije odlučiti da mu to bude životni poziv?

– Mislim da šah strahovito jača svačiju ličnost. Razvija samokritičnost, direktno računanje i konkretno mišljenje, što može biti korisno i u nauci. Razvija i vrstu „plastičnog“apstraktnog mišljenja. Svaki čovek, ako iole zna pravila igre, shvatiće koliko su pozitivna dejstva šaha na razvoj psihe svakog deteta, da ne govorim o odraslim ljudima kod kojih je takođe sve to prisutno. Čak i oni koji znaju samo pravila šahovske igre, mogu izvoći nešto korisno iz toga.

Kratko ste boravili u Beogradu. Ponovo ćete ovde biti u aprilu. Da li možda ima dogovora ili planova da na bilo koji način učestvujete u nekoj šahovskoj aktivnosti u Srbiji?

– Volim kada me ljudi konsultuju. Međutim, ne želim da aktivno učestvujem u šahovskoj politici. Shvatio sam da su šahisti kočnica sami sebi, jer su nekad bili rivali za šahovskom tablom. Svojevremeno smo imali udruženje svih šahista sveta. To udruženje je propalo zbog međusobnog rivaliteta, iako smo imali jako dobre ideje. Tada sam shvatio da šahom treba da rukovode ljudi koji vole šah, ali da ne budu šahovski profesionalci. Mislim da takvi ljudi imaju pogled sa distance. Naći će bolja rešenja nego sami šahisti. Mislim da je to pozitivan prilaz ne samo za šahovsku organizaciju, nego i za sve druge – zaključio je Ljubomir Ljubojević ovaj deo razgovora vođenog za „Vreme sporta i razonode” Prvog programa Radio Beograda.

Miroslav Nešić