„LA tajms": Stanišić bio čovek CIA

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 1. marta – Restoran „Blu elij”, smešten u epicentru najatraktivnijeg vašingtonskog naselja Džordžtaun, mogao bi da, uz slavu stečenu nastupima vrhunskih džezista, zadobije i famu mesta na kome su se učvršćivale tajne veze između Srbije i Amerike. I to u vreme dramatičnog raspada bivše Jugoslavije, kad su diplomatski odnosi između dveju zemalja (SAD i ondašnje SRJ) bili prekinuti i kad su najčešće, zvanično, nastupale jedna protiv druge.

Ali takvo lociranje, sa zvucima prvoklasne muzike, ponajmanje je od niza senzacionalnih otkrića u današnjem izdanju „Los Anđeles tajmsa”. Njegov izveštač Greg Miler piše, naime, da je Centralna obaveštajna služba (CIA) osam kritičnih godina devedesetih tesno sarađivala sa tadašnjim šefom Službe državne bezbednosti Jovicom Stanišićem i da je on „bio njen glavni čovek u Beogradu”. Uz to – i da je CIA poslala Haškom tribunalu dokument u kome ukazuje na „korisnu ulogu” Stanišića, a što bi moglo da tom optuženiku, ako ništa drugo, ublaži kaznu – ukoliko se dokaže njegovo učešće u ratnim zločinima za šta je tamo optužen.

(/slika2)Napis „LA tajmsa” se poziva na dokument CIA, koji je još pod velom tajne, a čiji sadržaj su mu opisali poverljivi izvori. Kao i na „desetine intervjua sa sadašnjim i bivšim zvaničnicima obaveštajnih službi SAD i Srbije, kao i na dobijene ili akte u koji je stečen uvid”, a među kojima je i „sedam stranica koje je Stanišić napisao u haškom zatvoru”.

Budu li se tačnim ispostavili navodi kalifornijskog lista, to bi u priličnoj meri moglo da promeni neke od predstava o dramama na prostoru bivše Jugoslavije, prirodi ratnih i diplomatskih ishoda, kao i o odnosima unutar vlasti Slobodana Miloševića. Karakteristično je, zasad, da do otkrića ovaj list dolazi ubrzo po odlukama Haškog tribunala – oslobađanju bivšeg predsednika Srbije Milana Milutinovića i osudama (na ukupno 96 godina zatvora) petorice bivših visokih srpskih funkcionera…

Najnoviji raport o vezama obaveštajnih službi Vašingtona i Beograda, koju objavljuje „LA tajms”, mogao bi nekog da podseti na niz nezvaničnih verzija iz devedesetih koje su sugerisale da se „nešto valja i ispod žita”. Ali, da vidimo šta kaže „LA tajms”.

Susreti između Stanišića i predstavnika CIA počeli su „još 1992. na šetalištu Topčiderskog parka”. Učesnik ovdašnje strane bio je tadašnji funkcioner CIA Vilijam Logfren. Sada penzioner, on je, citira se, rekao da će dokument agencije pokazati da je „po optužbama ova zla osoba (Stanišić) uradila mnogo dobrih stvari”. Ne osporavajući direktno hašku optužnicu, on je rekao da je Stanišić „pomogao da se okončaju neprijateljstva i uspostavi mir u Bosni”.

(/slika3)U svom podnesku, nastavlja se u izveštaju, Stanišić je sebe opisao kao ličnost „koja je tražila da Milošević postane umeren i koja je nastojala da sa CIA široko sarađuje kako bi se zaustavila kriza”. Institucionalizovao sam saradnju sa američkom obaveštajnom zajednicom, uprkos očigledno lošim odnosima između dveju zemalja – navodi se kao zapis Stanišića.

Tužilac u ovom slučaju, američki pravnik Dermot Grum, suprotstavlja se navedenim verzijama, tvrdnjom da isticanje kooperativnosti Stanišića ukazuje da je „on imao sličnu moć u spasavanju kao i u oduzimanju života”. List dodaje da je Stanišić (58) imao nadimak Ledeni, da je u tamnom odelu i s naočarima za sunce delovao kao „balkanski Džems Bond” u službi „u koju je ušao još 1975. kad je zemlja bila pod komunističkom vlašću Josipa Broza Tita” i da „nikad nije viđen kao ideološki ili fanatični nacionalista”.

Sledi pozivanje na reči, bez preciziranja kad su izgovorene, Dobrice Ćosića da „Stanišić nije bio običan obaveštajni funkcioner”, da je „bio intelektualni, a ne radikalni policajac, obrazovan i vešt, koji je znao kako da organizuje službu”. „LA tajms” ocenjuje da su takve sposobnosti Stanišića nagnale Miloševića da ga postavi za „špijunskog šefa, iako je među njima postojalo dugotrajno nepoverenje”.

Stanišić je osnovao „Crvene beretke” i „Škorpione” – tvrdi Grum. Po njemu, prozvani je imao licencu da „čisti teritorije od neželjenih osoba i da počini ubistva”.

S takvom optužbom se ne slaže, prenosi ovaj list, svojevremeni „Stanišićev zamenik Vlado Dragićević”. „Radili smo naš posao po zakonu, nikad nismo počinili genocid, naprotiv, nastojali smo da to onemogućimo.”

Dag Smit, šef CIA u Bosni, sastajao se sa Stanišićem, prema istoj verziji, u Beogradu. U jednoj od tih prilika, Stanišić je „savetovao predstavnike bosanskih Srba da sarađuju sa CIA zbog čega su se oni uznemireno vrpoljili na stolicama”. Sastanci su dospeli i do broda na Savi, gde je, kako se navodi, Stanišić kritikovao Miloševića kao „nečasnog i varalicu”.

U jednom (nepreciziranom) trenutku, nastavlja se, Stanišić je Logfrenu „odao šemu skloništa i drugih objekata koje su srpske kompanije gradile u Iraku u vreme Sadama Huseina”. Kao i da je izvršio pritisak na Ratka Mladića da nakratko obustavi ondašnje bombardovanje Sarajeva, doprineo oslobađanju zarobljenih pripadnika pripadnika NATO trupa u Bosni…

Napis u „LA tajmsu” istovremeno konstatuje da Stanišić „nikad nije uzeo finansijsku naknadu od CIA”. CIA je, navodi se, u pismu Hagu 2004. godine, opisala njegove „napore da se demontiraju neka od najeksplozivnijih zbivanja u bosanskom ratu”.

„LA tajms” ukazuje da je „Stanišić bio s Miloševićem u Dejtonu”, gde se razgovaralo o rešenju za BiH. Kao i da ga je tri godine kasnije (1998. g.) Milošević smenio sluteći da on možda smera da ga, uz pomoć CIA, svrgne.

Prema pisanju ovog lista, Stanišić je, na tajnim sastancima s predsednicima CIA, izneo „detalje o funkcionisanju Miloševićevog režima”. Takođe: „informacije o lokacijama talaca iz redova NATO”, kao i da je „pomogao operativcima CIA da istraže grobnice i ona uspostavi mrežu tajnih baza u Bosni”.

U opsežnom izveštaju kalifornijskog lista se takođe napominje da je Stanišić uhapšen kad je ubijen premijer Zoran Đinđić „koji je poslao Miloševića u Hag”, a da je „posle tri meseca, bez obrazloženja, u Hag poslat i on” (Stanišić).

Ondašnji šef CIA Džon Dojč „nije imao problema sa Stanišićem”. Dodaje se i da je ondašnji šef SDB „toplo dočekan” 1996. u sedištu te agencije. Kao i da je osim u „Blu elij”, bio „učesnik u lovu na ptice u istočnom Merilendu”, kao i da mu je „Dojč poklonio” kolekcionarski primerak jedne „pucaljke”..

U izveštaju „LA tajmsa” se pominje i da je Stanišiću zbog „stomačnih problema” bilo dozvoljeno da odlazi u Beograd na lečenje. Kao i da bi, ako mu se zdravstveno stanje stabilizuje, ove godine „izašao pred sud”. Kaže se i „da se razveo, da je odstranjen od dece”.

Šta bi sve moglo da proiziđe iz otkrića „LA tajmsa”, ostaje da se vidi. Ili da se uvaži, ili da posluži za dalja razjašnjenja, ili da ostane zagonetka za naredna pokolenja.

Zasad, glavni pomenuti u najnovijoj, losanđeleskoj, interpretaciji drame u bivšoj Jugoslaviji – ćute. I CIA i Haški tribunal i Stanišićevi pravni zastupnici… 

Momčilo Pantelić

----------------------------------------------

Dojč u Beogradu, Stanišić u Lengliju

Najmoćniji šef srpske tajne službe u istoriji bio je za vreme sukoba na teritoriji bivše SFRJ gotovo potpuno nepoznat javnosti. „Maj nejm iz Jovica”, bila je prva rečenica koju je skriven iza tamnih „rejban” naočara izgovorio pred televizijskim kamerama, juna 1995. godine u Malom Zvorniku kada je oslobodio čitav kontingent „plavih šlemova” Ujedinjenih nacija koje je vojska Republike Srpske bila zarobila kao taoce, u vreme dok je NATO bombardovao srpske položaje oko Sarajeva.
Stanišić je bio u odličnim odnosima sa američkim obaveštajcima, što potvrđuje i jedina, istorijska poseta šefa CIE Beogradu 1995. godine. Džon Dojč je u Beograd stigao predsedničkim avionom sa suprugom, u pratnji čak 200 saradnika. Tokom jednodnevnog boravka Dojč se sastao sa Stanišićem i Slobodanom Miloševićem, a javnost je o ovoj poseti obaveštena tek nedelju dana kasnije.

Usledila je uzvratna poseta Stanišića Dojču, u sedištu CIE u Lengliju, kada je navodno postignut dogovor o reorganizaciji srpske tajne službe po američkom modelu. Po nezvaničnim informacijama, Stanišić je tada svom američkom kolegi u znak pažnje poklonio sliku Olje Ivanjicki ogromnih dimenzija.

M. A.

-------------------------------------------------------

Vlado Dragićević „duboko grlo” „Los Anđeles tajmsa”

Prema nezvaničnim informacijama, Vlado Dragićević, jedan od najbližih saradnika Jovice Stanišića, dete je oficira Ratnog vazduhoplovstva JNA koji je u Službi državne bezbednosti Srbije počeo da radi po završetku studija na Filološkom fakultetu u Beogradu. Navodno nezadovoljan svojim poslom, napustio je SDB i otisnuo se najpre u izdavačke vode, a zatim kratko boravio i u Japanu. Krajem osamdesetih vratio se u Srbiju i ponovo zaposlio u DB-u. Iz Službe državne bezbednosti tadašnje SRJ 1993. godine preuzima ga Jovica Stanišić, a Dragićević uskoro postaje čovek njegovog najvećeg poverenja.

Dragićević je u SDB-u Srbije postao načelnik Tehnike, uprave čiji je zadatak bio da specijalnim uređajima „čisti” prostor u kome se kreće Slobodan Milošević od prislušnih uređaja i tajnih mikrofona. Kao vrsnog poznavaoca nekoliko svetskih jezika, Stanišić je Dragićevića 1995. godine angažovao kao prevodioca 1995. godine u akciji oslobađanja „plavih šlemova” iz Republike Srpske, posle čega Dragićević postaje Stanišićev šef kabineta.

Petooktobarski događaji Dragićevića zatiču na mestu načelnika jedne od uprava DB-a, a januara 2002. godine imenovan je za člana Saveta za državnu bezbednost Srbije, na čijem je čelu tada bio premijer Zoran Đinđić. Dragićević je u to vreme obavljao funkciju pomoćnika direktora Bezbednosno-informativne agencije Andreje Savića, odakle je odlukom Vlade Srbije smenjen početkom februara 2003. godine.

Zbog sumnje da je bio umešan u doturanje stenograma razgovora Saveta za državnu bezbednost „zemunskom klanu”, Dragićević je početkom aprila 2003. godine uhapšen u okviru policijske akcije „Sablja”, zajedno sa Stanišićevim savetnikom Dragišom Ristivojevićem. Njihov zadatak je, kako je tada navođeno iz Vlade Srbije, bio da Stanišića, ukoliko bude uhapšen u „Sablji”, brane kompromitujući i ucenjujući političare i javne ličnosti, dostavljajući medijima podatke koje im je Stanišić ostavio.

M. A.

-------------------------------------------------------

Danas naučnik a nekada šef CIA

Džon Mark Dojč (73), danas profesor hemije na bostonskom MIT univerzitetu, gde je 1966. godine odbranio doktorsku tezu iz hemijskog inžinjeringa, bio je šef CIA od 10. maja 1995. do 14. decembra 1996.   Bil Klinton imenovao ga je na ovu poziciju, koju je naučnik Dojč, kako kažu američki izvori, nevoljno prihvatio. Njegovo šefovanje u CIA obeleženo je i zalaganjem da se u visoke rangove špijunskog posla ubaci više žena i predstavnika manjina.

Za njegovo ime povezana je afera koja ni do današnjeg dana nije potpuno razjašnjena. Ubrzo pošto je otišao iz CIE, otkriveno je da je 17.000 poverljivih dokumenata CIA iz vremena hladnog rata uskladištio na svom kućnom nezaštićenom laptopu. Početkom 1997. otpočela je i formalna istraga u CIA povodom ovog bezbednosnog prekršaja. Tadašnji javni tužilac Dženet Rino savetovala je da se istragom utvrdi da li je Dojč i dalje ličnost od najvećeg poverenja u bezbednosnim poslovima. Klinton je poslednjeg dana svog predsednikovanja izdao pomilovanje za Dojča.

Tadašnji direktor CIA Džordž Tenet prisustvovao je na Kapitol hilu inauguraciji predsednika Buša, kada je primio vest o pomilovanju Dojča. Odluka Bila Klintona iznenadila je ne samo Teneta, već i druge najviše funkcionere obaveštajne službe. O tome da se Klinton nije savetovao ni sa kim iz CIA kada je povukao ovaj potez, pisao je svojevremeno opširno „Njujork tajms” (2001).

U naučnoj karijeri Džon Dojč se istakao u proučavanju iz oblasti energetike i toksikologije. Bio je šef odeljenja za hemiju i osnovao je fakultet za toksikologiju na MIT.

Z. Š.

----------------------------------------------------

Haški dosije Jovice Stanišića

Jovica Stanišić je uhapšen 13. marta 2003, a prebačen je u Hag 11. juna 2003. Na prvom pojavljivanju 13. juna 2003. izjasnio se da nije kriv ni po jednoj tački optužnice za zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja rata. Haška optužnica podignuta je protiv Jovice Stanišića i Franka Simatovića prvog maja 2003. Prvi put optužnica je izmenjena u decembru 2003. a drugi put posle dve godine.

Optužnica ga tereti za četiri tačke zločina protiv čovečnosti (proterivanje na političkoj, rasnoj, verskoj osnovi, ubistvo, deportacije, nehumane radnje) i jednu tačku kršenja prava i običaja rata.

Stanišiću je odobreno privremeno puštanje na slobodu 9. decembra 2004. Od februara 2008. ovo pravo na privremeno puštanje na slobodu mu je suspendovano.

Početak suđenja Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću zakazano za 10. mart 2008, odloženo je za 17. mart 2008. I tada je odloženo jer se ispostavilo da Stanišić boluje od teške depresije. U maju 2008. sudsko veće odložilo je proces za još najmanje tri meseca, zbog lošeg zdravlja. Od kraja juna 2008. Stanišić je na privremenoj slobodi.

Na razmatranju o početku suđenja Stanišiću bio je i psihijatar koji je optuženog pregledao u pritvorskoj jedinici Sheveningen: „Moj zaključak je da pacijent pati od teške depresije sa psihotičnim crtama, i da je jasno da nije u stanju da podnese suđenje ako imamo u vidu njegovu psihičko stanje”, rekao je tada sudija Patrik Robinson, citirajući psihijatrijski izveštaj. Psihijatri ne očekuju da bi Stanišić mogao biti u stanju da izađe na suđenje bar u periodu od tri do šest meseci, rekao je u aprilu 2008. sudija Robinson.

Z. Š.