Bauk strateškog dijaloga u Prištini

Senka D. Pavlović Čotrić*

U albanskim intelektualnim krugovima sve je veća zabrinutost zbog pragmatičnog pristupa Vašingtona prema Srbiji i uspeha njene spoljnopolitičke strategije. Autorski tekst univerzitetskog profesora Fadilja Maljokua, objavljen 20. jula za prištinsku „Kohu ditore” (na portalu Koha.net) pod naslovom „Strateški dijalog SAD–Srbija i geopolitički alarm za Kosovo”, predstavlja jasan i otvoren uvid u doživljaj političke realnosti na prostoru Kosova i Metohije. Maljoku u svojoj analizi upozorava tamošnju javnost i političke aktere da se geopolitički poredak na zapadnom Balkanu korenito promenio i da dosadašnji narativ o „neupitnom i bezuslovnom američkom savezništvu” više nema realno utemeljenje.

Glavna teza profesora sociologije na Filozofskom fakultetu u Prištini jeste da se legitimitet i uticaj jedne države u međunarodnim odnosima više ne održava na emotivnoj ili istorijskoj retorici, već isključivo na sposobnosti vlasti da sa ključnim centrima moći – pre svega Vašingtonom – ostvari konkretne ekonomsko-strategijske interese. U tom kontekstu, Maljoku analizira inicijativu za pokretanje strateškog dijaloga između SAD i Srbije. Prema njegovom tumačenju, nova američka administracija pristupa Balkanu kroz prizmu „pragmatičnosti, biznisa i stabilnosti”, gde multinacionalne kompanije i ekonomski ugovori igraju primarnu ulogu. Prištinski analitičar ocenu političkog kursa Vašingtona prati s izvesnom dozom kritike, smatrajući da Amerika pravi „stratešku grešku” jer daje prednost ekonomskim i stabilizacionim aranžmanima sa Beogradom.

Međutim, ono što najviše privlači pažnju u ovoj analizi jeste autorovo otvoreno, iako nerado, priznanje uspešnosti srpske spoljne politike. Komentarišući spoljnopolitičku doktrinu koju godinama dosledno profiliše državni vrh Srbije s predsednikom Aleksandrom Vučićem na čelu, Maljoku u svojoj kolumni doslovno konstatuje: „Srbija, sa svojom politikom ’neutralnosti’, odnosno sedenja na ’nekoliko stolica’ (Vašington, Brisel, Peking i Moskva), majstorski kapitalizuje svoju orijentaciju. I, kao takva, ona teži da ostvari svoj davnašnji san da se pretvori u nezaobilaznog aktera, a ne nužno u bezuslovnog saveznika.„ Ove reči poznatog prištinskog sociologa nisu ništa drugo do direktna potvrda diplomatske pobede zvaničnog Beograda.

Maljoku dalje piše u kakvoj se poziciji našao Beograd u očima Amerikanaca: „Dijalog sa Srbijom otvoreno dokazuje da ona ima cilj da postane ključni igrač na Balkanu. Srbija dobija novi kanal institucionalnog uticaja u Vašingtonu, zahvaljujući narativu da više nije ’problematični faktor’ Balkana, već nezaobilazan partner za regionalnu stabilnost.” Ono što u Prištini izaziva najveću zabrinutost jeste činjenica da se strateški dijalog SAD i Srbije pokreće, dok je slični format odnosa između Vašingtona i Prištine zamrznut.

U zaključku svog autorskog teksta Fadilj Maljoku oštro kritikuje Albina Kurtija zbog nedostatka vizije, pozivajući ga na trezvenost: „Ne smemo nikako da prepustimo izazov ’podela za priznanje’ u ruke samo jednog subjekta, a još manje samo jedne osobe. U suprotnom, cena ’pogađanja’ za nove ustupke prema Srbiji biće uvećana. Međunarodni legitimitet više se ne gradi političkim folklorom, već sposobnošću da se kroz institucije uspostave stabilni odnosi s centrima odlučivanja, poput Vašingtona.„

Ova analiza objavljena za prištinsku „Kohu ditore” jasna je potvrda zabrinutosti među tamošnjim analitičarima – svest da se geopolitičke karte ponovo mešaju i da je dugoročna, balansirana i pragmatična spoljna politika Beograda, predvođena predsednikom države Aleksandrom Vučićem, ostvarila još jednu značajnu pobedu na međunarodnoj sceni.

*Specijalista politikolog za međunarodne poslove*