Bez pidžame u školu

Utorak, 24. februar 2009.
Kada sam prvi put, pre više od šest meseci u školi video devojku odevenu u pidžamu i plišane papuče, nasmešio sam se misleći da je zaboravila da se presvuče pre nego što se ,,ukrcala’’ na školski autobus. Onda sam ugledao sledeću osobu slično odevenu i sledeću i sledeću. Tako mi je postalo normalno da vidim ljude u plišanim papučama raznih oblika kako se šetaju školom. Bilo mi je zanimljivo videti i đake, koji sa sobom donose ćebad i jastuke, ali sam i to prestao da primećujem. Profesori o tome ne brinu i nemaju komentara.
Ali, danas su se stvari promenile. Na prvom času nam je saopšteno da se od sledeće nedelje uvodi ,,dres kod’’. Iako često nezainteresovani za bilo kakva pravila, većina đaka danas su bili uvređeni promenama koje su ih zadesile. Profesorka glume, imala je zadatak da nam pročita listu zabranjene odeće. Ja sam je zamolio za kopiju, jer su me navedene odrednice slatko nasmejale.

,,Od ponedeljka, 2. februara učenici koji ne budu poštovali pravila biće opomenuti i poslati kućama da se presvuku (u slučaju da sa sobom nemaju adekvatnu odeću za presvlačenje). Pravila su sledeća: zabranjeno je nošenje plišanih papuča i sandala; čarape koje učenici nose moraju biti odgovarajuće boje što znači da ne smeju biti drečavih boja i veoma upadljive; dozvoljene su sve vrste dugačkih pantalona, koje ne smeju biti iscepane i otkrivati kožu od kolena pa naviše; pantalone ne smeju biti spuštene nisko tako da učenici eksponiraju donji veš, a takođe je zabranjeno eksponiranje kože abdomena; šorcevi su dozvoljeni, ali ne smeju biti kraći od 3 inča iznad kolena (ukoliko je odoba niska ili ima kratke noge dužina se meri prema domašaju ruke), suknje su dozvoljene (samo za osobe ženskog pola) i moraju biti dužine do ispod kolena; majice svih boja su dozvoljene, ali na njima ne smeju biti odštampane slike veće od 3 sa 3 inča (8 sa 8 centimetara) i ne smeju imati nikakvu uvredljivu i ideološku sadržinu; dukserice, jakne i džemperi takođe ne smeju sadržati slike veće od 3 sa 3 inča i uvredljivu i ideološku sadržinu; kape svih vrsta tokom časa su zabranjene kao i naočari za sunce; zabranjane je donošenje delova posteljine i staklenih i metalnih predmeta (posuđa) od kuće.

Profesori koji ne budu prijavljivali učenike koji ne poštuju pravila oblačenja biće opomenuti. Smatramo da će nova pravila unaprediti odnos učenika prema školi i pomoći razvoj obrazovnog sistema. Uprava državnih škola Rio Rančo, Novi Meksiko.’’

Zaprepašćena lica su svuda oko mene. Svako ima pitanje i svako je zbog nečega ljut.
-Marko, reci im ti kako je kod vas u školama? Kada saznaju, neće biti tako ljuti!-, obratila mi se profesorna, pokušavši tako da ne odgovori na mnogobrojna pitanja.

-Mi možda imamo pravila oblačenja, ali ih ja nikada nisam video i niko mi o njima nije govorio. Nije baš da dolazimo u uniformama, ali bilo bi jako čudno kada bi se u školi neko pojavio u pidžami i plišanim papučama, vukući za sobom ćebe i noseći šolju kafe.

Svi su me zbunjeno gledali i nisu imali pitanja, ali su i dalje bili ljuti. Jedna devojka je podigla ruku i upitala:

-Znači ni ,,Holister’’ nećemo smeti više da nosimo?

-Znam da ste skupo plaćali sve te dukserice i majice sa ogromnim ,,Holister’’ natpisima, ali sve što je veće od 3 sa 3 inča neće biti dozvoljeno! Zar to nije dovoljno jasno?-, profesorka je još jednom objasnila.

Prošlo je dosta vremena od kada sam došao, a ostalo ga je malo. Postalo mi je teže da pravim poređenja američkih i srpskih navika i razlika. Trudim se da primećujem i razumevam.