Da li je Bab el Mandeb novi Ormuz

Iran je već stegao šaku oko Ormuskog moreuza, kako se ponosno ističu grafiti na ulicama Teherana, a sada preko svojih saveznika pruža drugu ka Bab el Mandebu. Dok Revolucionarna garda (IRGC) tvrdi da kontroliše energetsku kapiju Persijskog zaliva, s druge strane Arapskog poluostrva jemenski Huti ispalili su u četvrtak rakete na dva saudijska tankera u Crvenom moru. Bio je to prvi korak u sprovođenju pomorske blokade Saudijske Arabije, najavljene nekoliko dana ranije, kojom bi još jedan ključni prolaz mogao postati talac krize na Bliskom istoku. Jer kroz Bab el Mandeb, uski moreuz koji spaja Crveno more sa Indijskim okeanom, obavlja se oko 10 odsto svetske trgovine naftom.

Na ove akcije Huta američki predsednik Donald Tramp reagovao je u svom uobičajenom stilu – novim pretnjama upućenim protivnicima preko društvene mreže „Trut soušal”. On je poručio da Iran smatra odgovornim za napade Huta i upozorio da će, ukoliko se oni nastave, i Teheran i jemenski pobunjenici snositi posledice. Ton njegove poruke podsetio je na učitelja koji grdi đake zato što se, nakon što se navodno udaljio od lošeg društva, ponovo vratio starim navikama. Šef Bele kuće je istakao da je „veoma razočaran” Hutima, jer su, kako tvrdi, do sada „postupali veoma profesionalno i inteligentno”.

„Pre godinu dana SAD su snažno napale Hute zato što su ometali trgovinu gađajući brodove. Od tada su, čak i tokom našeg sukoba sa Iranom, postupali veoma odgovorno”, naveo je Tramp.

Međutim, njegove pretnje dolaze u trenutku kada raste unutrašnji pritisak na republikansku administraciju zbog rata koji postaje sve nepopularniji i za koji se ne nazire jasan izlaz. Posle 13 uzastopnih noći američkih napada i nakon što je broj poginulih američkih vojnika poslednjih dana porastao na 18 od početka operacije u februaru, Predstavnički dom Kongresa usvojio je rezoluciju kojom od predsednika zahteva da ili okonča rat protiv Irana ili zatraži odobrenje Kongresa za njegov nastavak. Za Trampa je uoči novembarskih međuizbora posebno zabrinjavajuće to što su se četvorica republikanskih kongresmena pridružila demokratama i podržala rezoluciju.

„Spreman sam da sarađujem sa bilo kim kako bismo uklonili pretnje po našu zemlju, ali bez uvlačenja SAD u još jedan beskonačni rat”, rekao je Tom Baret, jedan od republikanskih članova Predstavničkog doma koji su glasali protiv stava većine svoje stranke.

Ali iz Trampove perspektive, gori deo priče ostaje potencijalni ulazak Huta u rat. Imajući u vidu da je Teheran već pokazao da može da primeni sličnu strategiju u Ormuskom moreuzu, bilo bi nepromišljeno odbaciti pretnju zatvaranja Bab el Mandeb kao blef. Huti su, uz pomoć Irana tokom godina izgradili arsenal koji im pruža širok spektar mogućnosti. Poseduju dronove i rakete dometa do 2.000 kilometara. Uz to su razvili i pomorska sredstva, poput čamaca na daljinsko upravljanje napunjenih eksplozivom i morskih mina, kojima mogu da ometaju plovidbu, dok su u prošlosti pokazali da mogu da probiju saudijsku protivvazduhoplovnu odbranu i pogode naftna postrojenja.

Ipak, i saudijski i huti lideri imaju dobre razloge da izbegnu eskalaciju. Rijad želi turiste koji dolaze avionima, a ne rakete koje lete ka njemu. Strah da bi napadi Huta mogli da oteraju investitore i putnike neophodne za transformaciju saudijske ekonomije u okviru strategije „Vizija 2030” bio je jedan od razloga zbog kojih je prestolonaslednik Mohamed bin Salman pristao na primirje 2022. godine. Takođe, Saudijskoj Arabiji je potrebno da moreuz Bab el Mandeb ostane otvoren. Planovi Rijada da poveća izvoz nafte preko Crvenog mora zavise od te rute, koja će postajati sve važnija što duže Ormuz bude zatvoren.

S druge strane, ni Huti ne žele totalni rat. Oni takođe hoće da izbegnu povratak američkog bombardovanja. Iako su lani izdržali operaciju „Raf rajder”, pretrpeli su značajnu štetu. Uprkos ratobornoj retorici, glavni cilj Huta jeste povećanje pritiska na Saudijsku Arabiju kako bi sprovela mapu puta Ujedinjenih nacija iz decembra 2023. godine. Taj plan predviđa otvaranje aerodroma u Sani i luke Hodejda, obnovu izvoza nafte i gasa, kao i isplatu plata zaposlenima u javnom sektoru. Zato ostaje ključno pitanje da li su Huti zaista produžena ruka Teherana ili samostalan akter sa sopstvenim planom. Mišljenja analitičara se razlikuju. Za jedne Huti su samo još jedna poluga iranskog uticaja na Bliskom istoku, za druge pokret koji koristi savezništvo sa Teheranom, ali odluke donosi prema sopstvenim interesima. Od odgovora na to pitanje verovatno zavisi i budućnost najnovije krize, odnosno da li će Huti ostati deo šireg iranskog pritiska ili će, svesni sopstvenih ograničenja, ipak tražiti izlaz koji neće voditi ka velikom sukobu.