Fudbalska titanomahija na Svetskom prvenstvu

Uoči samog finala Svetskog fudbalskog prvenstva čovečanstvo je zanemelo pred neverovatnim „arheološkim otkrićem” – slikom na kojoj Mesi kupa tek rođenog Jamala. Odavno se zna da ništa nije slučajno, a pogotovo je teško da se u naše vreme pretpostavi da nešto može da izađe u javnost, ako nije marketinški isplanirano. Baš bi morao da bude neverovatan splet okolnosti da se otkrije takva tajna u trenutku kad se reprezentacije, čije su oni zvezde, bore za svetski tron.

Leglo je kao kec na deset da se, pored dizanja ionako previsoke letnje i mundijalske temperature, simbolično, a to se uglavnom vrlo duboko urezuje ljudima u pamćenje, Jamal po marketinškom pravu proizvede u novog Mesija.

Da li je prateća priča uz tu savremenu fresku verodostojna ili je mit niti je važno, niti će da bude. Važnije je ono što ona simbolizuje – vladajući bog svojim dodirom prenosi svoju moć na svog naslednika.

Jasna poruka samog božanstva

Zar posle toga da se lome koplja ko će da preuzme skiptar i žezlo kad ih (ništa nije večno, pa ni Mesi) položi stari vladar? Pa, evo, on je lično, nadahnut proviđenjem, poslao, kako to danas vole da kažu, „jasnu poruku” – to je ono novorođenče, koje je ne samo držao u rukama, nego i okupao. A voda ima poseban značaj. Kao ona iz reke Jordan...

Španija s Jamalom je svrgnula Mesijevu Argentinu. Iz toga još nije na sva zvona razglašeno da se desilo nešto „istorijsko” (na Mundijalu nije protekao dan bez toga), što ne znači da neko iz marketinga (srpska reč za tu čudotvornu oblast u našem životu je prodaja, pa kad se prevede postaje jasnija njena svrha) neće da se seti Titanomahije. To je starogrčki rat božanstava kada su deca bogova ustala protiv roditelja i preotela im vlast. Pobednici su, sa Zevsom na čelu, vladali svetom s Olimpa, a pobeđeni su bačeni u Tartar, mesto koje je ispod Hada onoliko koliko je zemlja udaljena od neba.

Marketinški žreci su, dabome, mogli i to da predskažu, međutim, bilo bi neumesno da se uoči finala otkrije da će mlađi da ukloni s trona starijeg. Ali javnost se priprema da dolazi Jamalovo vreme (kao nekad Mesijevo) i on počinje da ulazi u lik, koji će narednih godina da nosi (producent bi trljao ruke da to traje onoliko sezona koliko je vladao pali fudbalski Hronos).

Između njih ima mnogo sličnosti. Ne samo što nisu iz Španije, nego su sa drugih kontinenata (Mesi je Južnoamerikanac, Jamal Afrikanac). Presađeni su pod katalonsko sunce, gde je gradu i svetu (Urbi et Orbi), čim su im se pojavile prve liske, obnarodovano da će da izrastu toliko da će ceo svet da se nađe u njihovom hladu (senci).

Još dok su bili u podmlatku mediji su prenosili „jevanđelja” po kojima će ta dva potoka da postanu okeani. Iz marketinških razloga, radi povećanog interesovanja, verovatno će da bude još neki (kao Kristijano Ronaldo u Mesijevo doba). Jamal ulazi u lik s kojim treba da se srodi. Već je, kao nekada Mesi, čije se prezime, kao bogomdano, već povezivalo s mesija, postao junak reklamnih spotova.

Obojidža su levaci. Ne levonogi, jer u srpskom je levonog onaj koji ima samo levu nogu (drugi jednonogi je desnonog). Nekada nikome nije smetalo što su košarkaš Korać, fudbaler Džajić, bokser Parlov bili levaci, ali, savremenim krojačima srpskog jezika bliži je uličarski govor, pa su i dešnjaci postali invalidi (desnoruki i desnonogi).

Mesi i Jamal su krhki i niski, a rivali su im uglavnom atletski građeni. Samim tim pridobijaju naklonost javnosti, jer se stiče utisak da se David bori protiv Golijata.

U fudbalskoj istoriji Mesi je stvarno poseban slučaj. Od kako se pojavio nikada nije imao „flastera”. To je onaj, koji je određen da se ne odvaja od protivničkog igrača, koga je dobio da „čuva”. Ostale asove su uvek pod budnim okom držali „policajci”. Na primer, kad se opraštao od brazilske reprezentacije Pele je odabrao da to bude protiv Jugoslavije, što je za naš fudbal bilo ogromno priznanje. Bez obzira na to Miroslav Pavlović mu nije dao oko da otvori. Kralj fudbala na poslednjoj utakmici ne da nije dao gol, nego nije ni došao u priliku da šutira.

Za razliku od Pelea, Di Stefana, Krojfa, našeg Džajića i slično, Mesi se tokom cele karijere doslovno šetao po igralištu dok ne dobije loptu. Ako se neki protivnik i zadesio pored njega on ili pusti Mesija da protegne noge kao na „štrafti” ili se, čak, sam skloni od njega, jer ima „neki drugi posao”. Mesi uglavnom neometan prima loptu, onda krene s njom, a pošto ima kratak korak, trčanjem u cik-cak tu svoju manu pretvara u vrlinu, što je izvodio zaista velemajstorski. Pošto je to radio na malom prostoru, oko njega se okupe dvojica-trojica protivnika, što se obično završavalo njegovim padanjem: zato što je oboren ili da bi iznudio slobodan udarac. A njega je pretvarao u umetničko delo. Za razliku od penala.

Najbolji golman nije u idealnom timu

Prvi je fudbaler, koji je na svetskom prvenstvu promašio dva jedanaesterca iz igre. Od ukupno osam iskoristio je samo polovinu. Mi prečku Stojkoviću 1990. protiv Argentine ili Mijatoviću 1998. protiv Holandije nikako da oprostimo. A u Mesijev učinak to niko i ne stavlja, a ako i unese u spisak to je toliko sitnim slovima da se i ne čita.

Mesijev dribling je predvidljiv (u levu stranu), ali su svi nasedali na njegov pokret u desnu. Kao fudbaler je konstruisan da bude vidljivi, lepo dizajnirani deo složenog uređaja, koji su pokretali Čavi i Inijesta. Ta dvojica španskih reprezentativaca (svetski prvaci 2010, evropski 2008. i 2012), nisu time oštećeni. Jednostavno, nije to za njih, kao što ni Mesi ne bi našao sebe na njihovom mestu. Onaj ko je u Barseloni delio uloge maestralno je procenio ko je rođen za šta.

Kad su oni otišli iz kluba, uprkos tome što je Mesi ostao, Barselona se spustila u nižu orbitu. Kad je prešao u PSŽ tamo su bila još dva takva boga (Mbape i Nejmar), ali nije bilo tamošnjih Čavija i Inijeste.

Mesi po mestu u timu podseća na Puškaša: čekanje lopte na tridesetak metara od gola, a onda nešto volšebno: dribling, šut, kombinacija... Ali u onoj mađarskom zlatnom timu kosio je i vodu nosio i ostao u senci Hidegkuti.

Jamal isto tako čeka uz desnu aut-liniju kao i Mesi. Ako nešto učini s njom – jasno, genije je, ako ne – još je mlad, biće bolje sledećeg puta. On sada ima 19 godina (rođen 13. jula 2007). Mbape je bio u tom uzrastu bio 2018. kad je Francuska postala svetski prvak (19 i po godina, rođen 20. decembra 1998). Ali, on je tada bio uragan: prodoran, nezadrživ, šuter i paker... Trenutno je jedini veliki fudbaler na svetu.

Međutim, odavno je prošlo vreme kada je postojala razlika između najbolji igrač i najbolji tim. Na primer, Fifa je za najboljeg golmana na Svetskom prvenstvu (Zlatna rukavica) proglasila Španca Unaija Simona, a u idelani tim je na to mesto stavila Vozinju (Zelenortska Ostrva).

Što je Španija osvojila prvo mesto, a Francuska nije ne zavisi od jednog igrača. Fudbal je ekipni sport, ali marketingu treba pojedinac. Kad je Mbape stupio na veliku scenu sva svetla su već bila podešena za Mesija. Sada, kad fudbalski bog odlazi, prestar je da mu se gradi karijera kao njegovom nasledniku. Jamal se pojavljuje na Olimpu baš kad je vreme.