Koliko traje „obična" utakmica

Izjednačujući pogodak Partizana protiv Crvene zvezde otvara pitanje koje bi ne tako davno bilo besmisleno: može li obična utakmica, to jest ona bez produžetaka u nekim kup-takmičenjima, da traje duže od 90 minuta?

Tim koji je u „večitom derbiju”ostao bez pobede u poslednjim trenucima utakmice žali se da je gol primio u 96. minutu. Da je pao minut ranije, dakle u 95, primedbi, navodno, ne bi bilo.

Ali, utakmica se igra dva puta po 45 minuta, ukupno 90. I, po propisima, ne može da bude ni 46. minut prvog poluvremena, ni 91. minut utakmice. Međutim, po fudbalskoj birokratiji – može: 45 plus ili 90 plus nekoliko minuta.

Kao da sudija ne nadoknađuje vreme da bi se igralo 90 minuta, nego produžava utakmicu preko propisanog vremena. Bilo bi zanimljivo kada bi se neki klub žalio da je primio gol posle 45. minuta u prvom poluvremenu ili 90. na utakmici i uz to priložio zapisnik gde crno na belo piše da se i posle propisanog trajanja poluvremena, prvog ili drugog, igralo.

To nije prva besmislica koja je došla odozgo. Tako je, na primer, pokušano da se iz fudbala izbace autogolovi. Život je pokazao da nema razloga da se krivica igrača tima koji se branio pripiše u zasluge nekom iz ekipe koja je napadala („poslednji igrao loptom”).

Smišljeno je da se umesto produžetaka od 2 h 15 minuta igra dok neko ne da gol. To je prvo nazvano „gol smrti”. Onda je naziv ulepšan, pa je nastao „zlatni gol”. Zatim je „otkriveno” da se fudbal, ipak, igra na vreme, a ne do određenog broja poena kao tenis ili odbojka, pa je izmišljen „srebrni gol”, odnosno da se igra do kraja produžetka u kome je postignut pogodak. I to je sada samo prošlost.

Žalosno je da se do pobednika na najvećim takmičenjima dolazi preko jedanaesteraca. Ako za pucanje penala da bi se dobio pobednik ima razloga pre finala (da neki tim ne bi bio umorniji od drugog), za tako nešto u poslednjoj, odlučujućoj utakmici nema nikakvog opravdanja izuzev komplikacija oko odlaganja svečanog banketa i organizovanja još jednog meča.

Šteta je da svetskog i evropskog prvaka ili osvajača klupskih trofeja odlučuju jedanaesterci. Šampion treba da bude onaj ko bolje igra, a ne ko bolje puca s 11 metara.

Zanimljivo da se protiv svih tih novotarija nije čuo nijedan glas ljudi iz fudbalske prakse – ni kada su uvedene na sva zvona, ni kada su tiho ukinuta.

Što je još interesantnije: ukinuli su ih isti oni koji su ih i u uveli i – nikom ništa. Ostali su na svojim funkcijama, iako su se poigravali pravilima za koje je od prvog trenutka bilo očigledno da protivreči suštini igre.

Ni sada, u slučaju „90 plus”, niko iz fudbala da se seti da u pravilima igre nema mesta ni za kakav „plus minuta”. Jednom će se dogoditi apsurd da, recimo, sudija pokaže da se igra još pet minuta, a onda nastane toliki prekid da na kraju bude „nadoknađeno” čitavo poluvreme, a možda i duže. 

Na stranu to što više ne može da se zna realno vreme u kome se nešto dogodilo (gol, isključenje ili neki drugi važan događaj). Recimo, bilo je to u 90+6 (devedeset plus šestom, baš rogobatno) minutu. Koliko se posle toga igralo do kraja – to se ne vidi. Ali, ako se radi po starom, pa se prati koliko je koji prekid odneo vremena (zamena igrača, „krađa vremena”, incidenti, itd) onda neće biti problema zbog toga što je nešto bilo u 96. minutu, a ne u 95. 

A da je to čist apsurd podsećamo na pravilo koje je bilo na snazi, doduše kratko, ali je važilo pre ovog „90+”. Da ne bi bilo sporova da li je sudija opravdano ili neopravdano nadoknađivao vreme s najvišeg mesta u fudbalu bilo je zabranjeno da na semaforima na stadionima bude uključen zvanični časovnik.