Levica u Srbiji između radnika i standarda EU

Da li će i kada biti parlamentarni izbori i da li će oni biti održani istovremeno sa predsedničkim, politička je tema u Srbiji. Dok se kod nas koplja lome oko termina izlaska građana na birališta, u vodećim zemljama zapadne Evrope jedno od političkih, a i ideoloških pitanja jeste da li treba da se na tropskim temperaturama koriste klima-uređaji. I to je postala faktički tema prema kojoj se određuje politička orijentacija. Jednostavno ako se zalažete za rashlađenje na temperaturama višim od 40 stepeni Celzijusovih, onda ste bez sumnje desničar ili ste „ekstremičar”. Ako se pak zalažete za hlađenje tako što ćete se umivati na svakih pola sata, onda ste pristalica levice i zelenih stranaka, koji u medijima sa mnogo užasavanja govore o sve većem interesovanju građana za kupovinu klima-uređaja gde je u nekim prodavnicama zabeleženo više tuča, pa je policija morala u prodavnicama i ispred njih da održava red i mir.

Francuska ministarka Monik Barbi komentarisala je zahteve da se klima-uređaji postave gde ko stigne, pitajući hoće li oni da spreče šumske požare, propast useva ili smrt životinja. U Belgiji su došli do toga da u javnom prevozu zbog velikih vrućina moraju da skidaju metro vozove s reda vožnje, jer su im stare kompozicije bez klime postale limene kutije u kojima se putnik ne vozi nego kuva skupa s drugim sapatnicima. Sličnu moralnu nelagodu su izrazili u komentaru u „Gardijanu” – klimatizacija je „filozofski problematična” jer nepodnošljivo čini podnošljivim i time slabi osećaj hitnosti klimatske krize. Drugim rečima, ako vam je prevruće i uključite klimu, ohladićete prostoriju, ali nećete razumeti širu sliku. Slična „argumentacija” primenjena je u slučaju pitanja kako se neko usuđuje da jede biftek ili mešano meso, dok se u nekim delovima sveta gladuje.

A utisak je da upravo mnogi koji drugima svakodnevno dele lekcije ne žele da sagledaju širu sliku. Dovoljno je zamisliti pripadnike zeleno-leve elite dok kritikuju čoveka koji je osam sati radio na građevini, na ulici ili kuhinji, a nakon toga dođe kući gde je oko njegove zgrade svuda beton koji se grejao celog dana. Onda mu se pojavi neki dobro situirani predstavnik političke scene koji za sebe tvrdi da je iz levičarske stranke, dakle navodni zaštitnik radnika, pa mu objašnjava da bi uključivanje klime moglo biti moralno problematično, jer „ne vidi širu sliku”, ili „ne vidi vrlinu, ne vidi moralnu nadmoć”. Uključivanjem klime pokazuje svoju „nazadnost”, „moralno posrnuće”, ili čak pripadnost „rigidnim i ekstremnim desnim politikama”.

Politički analitičar Srđan Barac pita da li danas živimo Hakslijev „Vrli novi svet” ili Orvelovu „1984” i za „Politiku” i kaže da je to dilema koja se sve češće postavlja kada pokušavamo da razumemo savremeno društvo. S jedne strane, živimo u vremenu nezapamćene količine informacija, potrošačke kulture i neprestane zabave, što podseća na Hakslijevu viziju sveta u kojem su ljudi dobrovoljno zarobljeni komforom i konzumerizmom. S druge strane, sve češće govorimo o cenzuri, algoritmima, digitalnom nadzoru, manipulaciji informacijama i „velikim bratom”, što neizbežno asocira na Orvelovo delo.

„Danas je sve dostupno – znanje, komunikacija, tehnologija i mogućnost da se svako čuje. Paradoksalno, nikada nije bilo lakše doći do informacija, a nikada teže do ozbiljne ideje. Upravo zato ideologija postepeno gubi značaj. Tradicionalne podele na levicu i desnicu, konzervativce i liberale postaju sve manje jasne. Umesto njih, sve češće se pojavljuju ad hok pokreti, politički projekti okupljeni oko jedne teme ili jedne ličnosti, dok dugoročni programi, stranačke škole i jasni vrednosni okviri ustupaju mesto politici trenutka. Sve je postalo stvar trenutnog osećaja i utiska koji se lako i brzo menja”, kazao je Barac.

U takvoj situaciji ideologije nisu nestale zato što su ljudi prestali da veruju u vrednosti, već zato što su političke stranke u velikom broju slučajeva postale izborne mašine. Nekada su stranke imale omladinske organizacije, političke škole, sindikalne saveze i programe koji su se gradili decenijama. Danas se politika sve češće svodi na istraživanja javnog mnjenja i procenu šta će doneti više pregleda i reakcija, a ne šta će doneti dugoročne rezultate. Politika je od borbe ideja postala borba za vidljivost. „Društvene mreže dodatno su promenile način na koji se politika vodi. Ozbiljnu političku ideju gotovo je nemoguće objasniti u deset sekundi. Politički program od stotinu strana ne može da konkuriše viralnom snimku od trideset sekundi. Politika se sve više pretvara u estradu, a političari u influensere koji se bore za pažnju, a ne za poverenje”, naveo je Barac.

U svim tim promenama, čini se da je upravo levica najbrže izgubila svoje tradicionalno uporište. To je, na izvestan način, bilo i očekivano. Klasična evropska levica nastala je na industrijskom radniku, sindikalnom organizovanju i borbi za radnička prava. Struktura društva se temeljno promenila. Radnička klasa više nije politički homogena, industrija je ustupila mesto uslugama i digitalnoj ekonomiji, a sindikati imaju daleko manji uticaj nego pre nekoliko decenija. Nemačka Socijaldemokratska partija, nekada simbol radničkog pokreta, godinama gubi deo svoje tradicionalne baze. U Francuskoj je klasična socijalistička levica prestala da bude dominantna politička snaga, dok je britanska Laburistička partija, nakon više ideoloških zaokreta, prihvatila čitav niz ekonomskih politika koje su nekada pripadale političkom centru.

Istovremeno, značajan deo industrijskih radnika svoju političku podršku sve češće pruža strankama desnice ili desnog centra. Moglo bi se reći da u Evropi jedino još u Španiji levica zadržava svoju dominantnu poziciju. Uz to, tržište rada prolazi kroz novu transformaciju. Nekada se tražio posao, a danas se traži radnik. Starenje stanovništva, nedostatak kvalifikovane radne snage i nove navike generacije menjaju pravila igre. Mlađe generacije drugačije gledaju na karijeru, radno vreme, autoritet i ravnotežu između privatnog i poslovnog života, što će tek oblikovati nove političke i ekonomske odnose.

U Evropi je zato levica sve češće u potrazi za novim identitetom. Umesto klasičnih ekonomskih pitanja, veliki deo levog političkog spektra akcenat stavlja na teme poput klimatskih promena, rodne ravnopravnosti, prava manjina, migracija i identitetskih politika. Istovremeno, pitanja ekonomske nejednakosti, plata, stanovanja i životnog standarda sve češće preuzimaju i stranke desnog centra ili populističke desnice, što dodatno zamagljuje tradicionalne ideološke granice. „Možda zato danas nije pravo pitanje da li je nestala levica, već da li su nestale ideologije u njihovom klasičnom obliku. Politika sve više postaje borba za pažnju, a sve manje sukob ideja. Ako se taj trend nastavi, budućnost neće pripadati onima koji imaju najbolji program, već onima koji najbolje razumeju algoritam. A to je suštinska razlika između politike kao javne službe i politike kao digitalnog spektakla. Dok se budemo borili za pažnju od 30 sekundi izgubićemo program od 300 strana”, kazao je Srđan Barac.

I dok se u Evropi ponešto i događa, na srpskoj političkoj sceni nema levice ili je ima vrlo malo i ovo prazno političko polje već više od dve decenije čeka da bude popunjeno. Ishodi globalizacije, rat u Evropi i moguća energetska kriza idu naruku novoj levici koja bi bila alternativa i koja bi mogla da vrati radnicima nadu u Srbiji. Sociolog Zoran Stojiljković kaže da je levica ostavila radnike na cedilu i da je njihovu ulogu preuzela desnica. Za naš list navodi da se levica izgubila u pogrešnom shvatanju socijalizma s jednom etatističkom partijom koja gubi kontakt sa radništvom, konstituiše se kao samostalan birokratski sloj i umesto da štite najsiromašnije, izgubila se u konfliktu između birokratizovane partije i društva.

„Ono što je logika političkih opredeljenja je da istraživanja pokazuju da su ljudi najosetljiviji na pitanje standarda, zaposlenosti i perspektive mladih i to je nešto što bi išlo u prilog levici. Posle krvavog raspada bivše Jugoslavije vlada neka situacija ideološke kakofonije, sebičnosti i apatije koja je proizvedena efektima rata, malo time što u Srbiji ne postoji to klasno opredeljeno glasanje. Ne postoji partija protekcionističke levice koja pokušava da sintetizuje sve te interese običnih građana i nacionalnih tema. To je pozicija koju je trebalo da zauzme SPS, ali je on padom na nacionalnističku politiku devedesetih, a onda glumljenjem pozicije mlađeg brata neoliberalnim vladama praktično uništio levicu”, rekao je Stojiljković.

Dodaje da u Srbiji nema levice koja bi mogla da spoji te vrednosti socijalne aktivacije, promodernih stavova s interesom za najsiromašnije građane i radničke slojeve koji su često tradicionalni i konzervativni. Sve to je, ocenjuje, dovelo da ključnih problema poput ekonomske nesigurnosti, smanjivanje jednakosti, drugačije socijalne politike, političkih i izbornih reformi. Alternativu nisu nudile ni stranke levice u opoziciji. Stojiljković podseća da su za vreme levičarske Demokratske stranke radnici doslovno masakrirani i da je bez posla ostalo pola miliona ljudi.

„Razočaranost radnika i siromašnih u tradicionalne partije levice koje su ih ostavile na cedilu dovelo je do davanje podrške strankama desnice. One imaju socijalni program, ali to je ujedno i koncept šovinističkih država blagostanja gde te prednosti važe samo za domicilno stanovništvo/radništvo. To je daleko od prirode levice”, istakao je Stojiljković, nekadašnji predsednik Ujedinjenih granskih sindikata „Nezavisnost”. U Srbiji su partije koje za sebe kažu da baštine levičarske ideje, bliže zaštiti životne sredine i ekologiji, nego vođenju računa o položaju radnika. Profesor u penziji Zoran Stojiljković kaže da to zagovaranje modernizma, vođenje računa o pravima manjina, uključujući i seksualnu, ne ide sa spremnošću da se izvrši ozbiljna socijalna redistribucija. „Da apsurd bude veći, oni i ako kojim slučajem imaju neke delove programa koji su posvećeni radnicima, to ne sprovode u delo kada dođu na vlast”, kaže Stojiljković.

Kad se zalažete za radnička prava proglase vas za komunistu

Zalagati se za prava radnika postao je bauk u Evropi, ali nije imuna ni Srbija. I dok u EU to ima primese antiruske pomame, kod nas se dešava da se i onima koji su pravi levičari prilepi etiketa da su komunisti i tako se verbalno dezavuišu. A na rečima svi se zalažu da postoji besplatna zdravstvena zaštita, besplatno obrazovanje, socijalna pravda, zaštita žena, manjina i životne sredine, veći porezi za bogate i društvena solidarnost. Međutim, kad se kaže da su to temelji socijalističkih ideja, onda krenu napadi. „Kada se zalažete za radnička prava, onda se često dešava da te partije i ljude proglase za komuniste. To je učinak propagande neoliberalizma koja je kod nas imala lokalnu antikomunističku razradu kroz reafirmisanje četništva i stigmatizaciju Saveza komunista, Tita i njegove vladavine. Uprkos tome, kod ljudi je ostao taj levičarski mentalitet u političkom smislu”, naveo je Stojiljković.

Gledajući formalno-programski, ovi elementi prisutni su u programima socijalističkih i socijaldemokratskih stranaka, ali pre svega simbolično. Da bi se vratile na vlast, one su u velikoj meri kroz koncept „Trećeg puta”, Gidensa, Blera, Šredera, Klintona, preuzele tu ulogu delimičnog popravljanja kapitalizma i praktično postale mlađi poslušni partner krupnog kapitala. Kod nas je taj model preuzet nakon 2000. godine, kada je došlo do „euizacije” i socijaldemokratizacije programa. Programi su sadržali jedno, ali najčešće je vođen drugačija politika. Sa pozicije ključnih stranaka, zauzet je kurs koji je išao ka neoliberalnim reformama i konceptu privatizacije u kojoj smo izgubili gotovo pola miliona radnih mesta. Zatim smo ušli u krizu 2008. godine. Posle toga, sprovodili smo program koji je ekonomski odavno bio iscrpljen.

Zoran Stojiljković ipak smatra da će politička levica preživeti, ali da će to zavisiti od toga koliko ima različitih okvira za borbu. „Poput vlade u senci, opozicionog jedinstva ili ukoliko uspe da pokaže da ima realnu alternativu u okviru javnih politika, uključujući borbu protiv korupcije i reformu izbornog političkog zakonodavstva. Da ne bude samo protiv sistema vlasti, već da pokaže da ima projekte, koncepte i ljude koji to mogu da rade na drugačiji način i da vode dijalog. Po mome sudu, danas bi levica morala biti ono što Tomas Piketi naziva federalni, participativni i ekološki socijalizam”, zaključio je Zoran Stojiljković.

U sedištu EK klimatizovani samo viši spratovi

Veoma dobra ilustracija onoga šta se događa jeste upravo sedište Evropske komisije. Tamo je, kako se može pročitati u medijima, klima ugašena za spratove gde rade „obični radnici”, ali je zato uključena na visokim spratovima gde se nalaze evropski šerifi. Bez obzira na sve nedostatke naše demokratije, nemojte se čuditi ako kao i pre skoro sto godina, opet iz neke pivnice iskoči novi populista koji će imati sluha da čuje radnike i ponudi im instant rešenja. U nekim zapadnim zemljama političke elite, neosetljive na prava običnih radnika, počele su da ih otvoreno ponižavaju pogotovo ako se kuvaju na 40 stepeni. Zaboravljaju samo jedno, da se poniženje u politici uvek vrati i da nas tome uči istorija.