Put u siromaštvo

Tranzicija je u zemljama nekadašnjeg socijalizma počela posle 1990. godine. U Srbiji je ona u prvoj deceniji bila „usporena”, a posle 2000. intenzivirana. Njeni najveći gubitnici su manuelni radnici, ali i zaposleni višeg obrazovanja. Procenjuje se da je od 2000.do danas u Srbiji zvanično ostalo bez posla 400.000 ljudi. Oni su povećali broj nezaposlenih. Valja reći da je nezaposlenost postojala i u socijalizmu, ali bila je „prikrivena”. Tokom prve decenije tranzicije ona je samo formalno „zamrznuta” uvođenjem kategorije „prinudnih odmora”, davanjem subvencija propalim firmama i odloženim stečajevima. Posle 2000. ukinuti su „prinudni odmori”, privatizacija je ubrzana, došlo je do simbioze interesa stare i nove ekonomske i političke elite, a pojačan je uticaj „spoljnih faktora”(MMF, Svetska banka). To je direktno uticalo na oblikovanje radnog i socijalnog zakonodavstva, izbor modela privatizacije, uslove privlačenja stranih investicija. Kada se uzme u obzir visok nivo siromašnog stanovništva, isparcelisana sindikalna scena, nedostatak domaćeg kapitala za investiranje, izrazita premoć kapitala nad interesima većine (ne)zaposlenih onda je normalno to što je usledilo. Reč je o padu ukupne zaposlenosti, porastu registrovane i neregistrovane nezaposlenosti, opstajanju značajnog udela „sive ekonomije”, uvećanju armije otpuštenih i novih „gubitnika” tranzicije. Među njima je veoma visok procenat radnika starijih od 50 godina.

Kakvajebudućnost ovih nezaposlenih lica na tržišturada? I bez nadolazeće „svetske finansijske krize” njihova budućnost je loša. Tome doprinose njihove kvalifikacije, odsustvo sopstvenih i državnih sredstava da se prekvalifikuju i započnu novi posao, konkurencija mlađih i obrazovanijih kadrova, propadanje domaćih i stranih firmi, oskudica sredstava za aktivne i pasivne mere pomoći nezaposlenima, propadanje javnih službi (zdravstva, obrazovanja i sl.) koje utiču na veće izdatke (za lečenje, školovanje) i manje šanse da se izvuku iz zone siromaštva. Najnovija istraživanja o siromaštvu u Srbiji potvrdila su činjenicu da je veća verovatnoća pripadanja ovoj grupi nezaposlenih lica – starijih generacija, žena (posebno samohranih majki), onih koji žive u unutrašnjosti zemlje i u staračkim i manjim domaćinstvima. Ako su uz to izbeglice i interno raseljena lica, njihov pad u siromaštvo je ubrzan. Čak ni da je dovoljno „narodnih kuhinja” njihovživot ispod linije siromaštva i dostojanstva ne bi rešio problem na duže staze.

Posledice trpe zaposleni u firmama koje padaju pod stečaj, prodaju se „u bescenje” ili su uspešno prodate, a u njima je primenjeno „novo zakonodavstvo”. Pored toga, otpuštanje s posla je pod različitim uslovima: neki su jednostavno ostali bez posla, zarada, doprinosa za PIO, akcija i otpremnina. Nasuprot njima su još zaštićeni u javnim preduzećima, javnim i državnim službama. Mnogi i od njih će (ili im se to već desilo) ostati bez posla. Zvanični podaci potvrđuju da je među njima sve više starijih radnika.

Čak i ako izuzmemo najveće gubitnike tranzicije (fizičke radnike u firmama koje su propale i ostale dužne zaposlenima i poveriocima), socijalni programi su doneli nove oblike nejednakosti i nepravdi. Jer nije ih uopšte bilo za sve. Osnovicu su određivali država, sindikati i novi kupci. Prema raspoloživim informacijama, otpremnine su se kretale od 50 do 750 evra po godini staža. Najbolje su u tom slučaju prolazili „dobrovoljci” kojima je ostalo malo do penzije, a koji su sa tim parama rešavali deo egzistencijalnih potreba svojih naslednika. Nisu loše prošli ni zaposleni do 10 godina staža, ako su imali bolje obrazovanje i šanse da se zaposle u drugoj firmi ili osnuju svoju. Pored tih zvaničnih otpremnina sledile su i posebne nagrade „bonusi” za menadžere i sl.

Magistar sociologije, istraživač saradnik