Problemi u porodici

Ako je Evropska unija danas jedna već poprilično velika politička i ekonomska porodica, ono što se u njoj dešava ovih dana jasno pokazuje odnose u familiji: ko su odrasli, a ko nedovoljno stasala deca.

Samit koji je u prošlu nedelju održan u Briselu trebalo je inače da pokaže da je smisao i ove porodice isti kao i svake druge: da, između ostalog, u kriznim vremenima bude oslonac onim njenim članovima koji su u nevolji...

„Deca” – bivše socijalističke (ili „komunističke”, kako se to danas češće kaže) zemlje, čije su se ekonomije ozbiljno zaljuljale (Slovenija je izuzetak), zatražila su od roditelja da im materijalno pomognu. Roditelji su odgovorili da će pomoći – ali ne svima generalno – već samo pojedinačno. I to ne onoliko koliko svako traži, već koliko stariji procene da mlađima treba. Od slučaja do slučaja, od problema do problema.

Da li su i ovog puta, kao što to inače biva u pravim porodicama, deca tražila više nego što roditelji mogu i žele da im daju, ili su, jednostavno, očekivanja jednih bila u nesrazmeri sa mogućnostima drugih? I da li je ishod minulog porodičnog skupa u Briselu možda posejao seme raskola, ili bar nesloge, znatno ozbiljnije od dosadašnjih EU razilaženja (nejedinstva oko „ustava”, priznavanja Kosova, tempa prijema novih članica...)?

Ono što je ovim povodom nesporno jeste da su tokom i posle samita izgovorene teške reči: pominjane su i nova „gvozdena zavesa” i „dezintegracija”; upozoravano na moguć domino-efekat ako finansijski sistemi novih članica počnu da se urušavaju, ali je preovladalo uverenje da situacija ipak nije toliko dramatična da zahteva bilo kršenje, bilo promenu postojećih pravila Unije.

Mlađi sigurno neće biti „pušteni niz vodu”, ali situacija u kojoj su se našli pokazuje da za njihove nevolje nije krivo članstvo u EU, već pre svega činjenica da su se više reformisali dok su se za ujedinjenu Evropu pripremali nego otkako su postali njen deo.

Svima kojima ovih dana preti finansijski cunami je zajedničko da su se u vremenima boljim od ovih olako zaduživali: krediti koje su uzimali indeksirani su u evrima (ili švajcarskim francima), a sada ih treba otplaćivati u međuvremenu drastično devalviranim domaćim valutama.

Oni koji nisu žurili u evrozonu pod raznim izgovorima, time su, kako je sada sve jasnije, odlagali suočavanje s finansijskom disciplinom – i račun je stigao, baš u vreme kada ga je najteže platiti.

Ako bude „stani-pani”, porodica će sigurno pokazati solidarnost, ali će pre toga ukazati na pojedinačne odgovornosti. A „raspad” Unije, teoretski, naravno, moguć, nije i verovatan: prednosti ovog porodičnog okrilja su i dalje mnogo veće od eventualnih hendikepa.