Pisanje me je spasilo

Ne mislim o sebi kao o hrabrom čoveku. Insistiram samo na tome da kažem svoje mišljenje i znam da ono nije mnogo popularno u mojoj zemlji. Možda je hrabrost u ovakvoj situaciji ne pridružiti se opštem horu. Znam da je vrlo ugodno pridružiti mu se, predati se zebnjama i pojednostavljenom pogledu koji svet seče nadvoje, na dobre i loše momke. Biti hrabar u takvoj situaciji mislim da, možda, znači moći uzeti u obzir različita mišljenja, znati da nisu svi loši, da i mi svi nismo dobri i da ponekada činimo užasne greške. Hrabrost je, takođe, otići svojim neprijateljima i reći im u čemu greše, kako treba da se oni promene da bi i nama, i sebi, omogućili normalnost.

David Grosman (Jerusalim, 1954), izraelski pisac koji je trenutno jedan od najznačajnijih i najzanimljivijih pisaca u svetu i poslednjih godina u najužem izboru za Nobelovu nagradu za književnost, i koji je gost Beograda, ovako juče odgovara na naše pitanje da li sebe smatra hrabrim kada već godinama pokušava da približi dve suprotstavljene, neprijateljske strane: Izrael i arapski svet.

Grosman je jedan od retkih izraelskih intelektualaca koji se ne boji, ako je potrebno, da digne svoj glas protiv politike svoje zemlje, polazeći od stanovišta da je mir, a ne rat, uslov za normalan suživot naroda u tom području.

Pisac koga naši čitaoci već dobro znaju i čije se knjige sa nestrpljenjem očekuju, gost je izdavačke kuće „Arhipelag”, PEN centra Srbije i Kulturnog centra Beograda. U tu čast, „Arhipelag” je objavio Grosmanovu knjigu sa dve novele pod naslovom „Njeno telo zna” u sjajnom prevodu Davida Albaharija, koji je na srpski pre dve godine preveo i Grosmanov roman „Vidi pod: Ljubav” (na srpskom je objavljena i njegova dokumentarna proza „Žuti vetar” i „Lavlji med”, mit o Samsonu).

Poznati ste kao angažovani pisac u traženju rešenja za mirni suživot Izraela i suseda. Jeste li pomalo umorni od Vaših napora za pomirenjem?

Da, osećam se umornim. To je vrlo frustrirajući posao jer vidite koliko je teško, gotovo nemoguće, prevazići strahove koji blokiraju ljudski um, vidite kako ljudi sebe doživljavaju kao osuđene da vode svoje živote u ratu. To je, moram reći, pomisao od koje se užasavam. Ja ne želim da živim život žrtve, ne želim da živim život nekog ko je proklet da celog svog života pati i patnju nameće drugome. Ja sam siguran da postoji drugi način.

Iako sam ponekada umoran od toga, osećam da ne smem sebi da priuštim luksuz očajanja. Jer, koja je alternativa? Da nastavljamo da se međusobno ubijamo? Za mene to nije alternativa.

Jednom ste rekli da Izraelci žele da budu Atinjani ali su, ipak, još Spartanci?

Da, mi zaista želimo da budemo Atinjani, u Izraelu postoji mnogo intelektualnog, duhovnog, stvaralačkog, uz jaki osećaj za demokratiju kao kod Atinjana. Ali, mi istovremeno moramo da živimo i rat; okruženi smo arapskim svetom za koji nismo dobrodošli. U poslednjoj deceniji bilo je šest do sedam, osam ratova, svakoga dana desi se neki teroristički napad u Izraelu, mi smo okupirali Palestince, Iran preti nama da će nas istrebiti. Sve nas to primorava da budemo u pripravnosti, da imamo vrlo jaku vojsku, i to je vrlo teška suprotnost koju treba prevazići. A usudio bih se da kažem još nešto – čak i kada bude bio mir između nas i arapskih zemalja, i dalje ćemo morati da budemo ta mešavina Atinjana i Spartanaca jer je Srednji istok vrlo nepredvidiva oblast, divlja i fundamentalna, oblast u koju, i kada bi bio mir, Izrael čak ni posle mnogo, mnogo godina ne bi bio sasvim integrisan. Zato moramo da istovremeno budemo vrlo otvoreni i prosvećene demokrate, a sve vreme pripravni za rat, što je najbolji način da tu garantujemo jaki mir. Uistinu želim da jednom, u dalekoj budućnosti, više ne moramo da budemo Spartanci jer smo već za to platili veliku cenu. Ja ne volim da budem Spartanac. Moram da budem, ali ne volim.

Da li je tačno da ste sa trinaest godina odlučili da učite arapski jezik?

Ja govorim, čitam i pišem arapski. U školi nam je dato da kao drugi jezik biramo francuski ili arapski. Ja sam izabrao arapski. Sećam se, moja je majka bila vrlo zabrinuta i pitala me je zašto želim da učim jezik Arapa, i to tada kada je upravo završen šestodnevni rat, i kada su postojali takva mržnja između Arapa i Jevreja, i međusobno nezadovoljstvo. Govorila je: treba da učiš francuski, to je jezik kulture, pozorišta, književnosti, a ja sam joj, sećam se bio sam vrlo sitan u trinaestoj godini, doneo veliki atlas, ogromnu mapu koja mi je bila skoro do ramena i pokazao joj gde smo mi, a gde je Pariz. Bio sam uporan u tome da mislim da radim ispravnu stvar; jer, ako želite da budete deo jednog područja, onda morate da govorite njegov jezik. I morate da budete u stanju da razgovarate sa svojim partnerima, čak i sa neprijateljima, njihovim jezikom. I da pokušate da ih dešifrujete kroz jezik.

Da li je danas još više mladih u Izraelu koji misle kao što ste Vi?

Ne, sve je manje i manje mladih koji se odlučuju da uče arapski. To je sve deo ratova koji stoje između njih i nas. Obe strane ne žele da upoznaju jedna drugu; samo znaju da projektuju strahove i noćne more.

Slična je i situacija na Kosovu, malo je Srba koji znaju albanski…

S druge strane, i to je normalno, normalno je bojati se drugih. To može da nam se ne sviđa, ali je situacija takva kakva je. Ljudi zaista ne žele da na svet gledaju očima drugih. Ako naučite jezik svog neprijatelja, onda neizbežno gledate na stvari sa tog stanovišta. A ako to činite, ako stvarnost posmatrate očima vašeg neprijatelja i onda, možda, možete da kod sebe vidite neke stvari koje vam se neće dopasti. Dakle, bolje što dalje, bolje ne.

Vaša nova knjiga sadrži dve novele: „Opsednutost” i „Njeno telo zna”, po kojoj je i dobila naziv.

Prva priča je o ljubomori i muškarcu. Nju obično vole muškarci. Drugu vole žene. Znači, pokriven sam iz oba smera. Reklo bi se, jedna je samo za muškarce, a druga samo za žene. A ja želim da muškarci pročitaju drugu a žene prvu.

… baš sa nazivima mi je pala na pamet jedna igra. Od Vaše dve knjige, ove i romana „Vidi pod: Ljubav” napravila sam jedan naslov – „Njeno telo zna da… vidi pod: Ljubav” i tako dobila simbolično sve o čemu govore Vaše knjige.

Neverovatno! To je … nikada mislio na taj način.

A govore o ljubavi, mržnji, samoći i usamljenosti, mučenju, opsednutosti, neverstvu, nesigurnosti u ljubavi.

Da, tačno, u tom smislu sve su moje knjige jedna knjiga. One su sve vrlo povezane, ali mi se mnogo dopada Vaša interpretacija. Inače, volim da pišem sa stanovišta žene, to je veliki izazov. Uvek mi je bilo zanimljivije da ispitujem ženski um. Muški um je za mene terracognita, dok je ženski um terra incognita. U poslednjem romanu od šest stotina stranica, koji je baš sada objavljen u Izraelu, moj glavni junak je žena, pokretač cele priče. Ja ne idealizujem žene, vidim ih kao ljudska bića, ali je sposobnost žena da nas muškarce koriguje i da nas postavi na pravo mesto.

A kako Vam se zove roman?

Još ne znamo kako će se zvati na engleskom, znaćemo ga, možda, ove nedelje kada prevod bude završen. Radi se o ženi čiji je sin otišao u vojsku i učestvuje u vojnim operacijama. Ona ima vrlo snažno predosećanje da će mu se nešto loše desiti i odlučuje da pobegne od kuće kako je loša vest ne bi stigla. Odlazi na sam kraj Izraela i ide kroz Galileju, pričajući prijatelju koji je sa njom o svom sinu. Ona to čini jer oseća da je građenje svih tih malih priča o njegovom životu jedini način da ga zaštiti. Roman sam počeo da pišem pre gotovo šest godina, a tri godine i tri meseca posle toga moj život i priča su se sreli. Pisao sam knjigu još godinu dana i u godini kada sam je završio otkrio sam mnogo stvari o životu, i o pisanju. O tome kako me pisanje može spasiti.

Vi jeste hrabar čovek.

Mislim da nije bilo alternative. I mislim da je to jedini način na koji sam ja znao da se vratim u život, a ne predam se bolu i očajanju. Sećam se, znate, dok sam knjigu pisao, moj prijatelj Amos Oz je tačno znao šta pišem, i znao je celu priču. Pošto mi je sin pao u ratu, došao je kod mene kući a ja sam mu rekao: „Znaš, mislim da sada više neću biti u stanju da spasim roman.” A Amos mi je rekao: „Roman će spasiti tebe.”

Bio je u pravu?

Amos je vrlo mudar čovek. Bio je u pravu.

On je i Vaš prijatelj.

On i A. B. Jošua. Znate, ja nas trojicu nazivam Tri tenora. Viđamo se zajedno, pričamo, čitamo...

Možete biti i tri musketara, delite i isti politički angažman.

Možemo.

Anđelka Cvijić

------------------------------------------------------

Uđi u književnost i videćeš svet

Da li ste se sada na Sajmu knjiga u Jerusalimu sreli sa Harukijem Murakamijem?

Nisam, na žalost. Bio sam na putu. Ali, sreli smo se jednom na Islandu. Mi pisci samo putujemo. Znate onu, „Uđi u književnost, i videćeš svet”. I tačna je. Ima nas svuda.