Sklonost ka tvorbi reči

Naučnici koji proučavaju srpski jezik, kao i oni koji se njime bave iz hobija, vrlo su zabrinuti zbog stanja u kojem se on nalazi. Stoga se često konstatuje da je naš jezik u krizi na svim nivoima, a naročito na leksičkom. Novinari, političari, voditelji i drugi delatnici čija se reč čuje u javnom životu nekontrolisano nas zasipaju pozajmljenim rečima, naročito onim iz engleskog jezika (anglicizmima), preteći da stranim nanosom ugroze i samo leksičko jezgro srpskog jezika.

Bojazan je opravdana, ali ne treba preterivati s mračnim prognozama. Naime, naš jezik ima sopstvene mehanizme za leksičko bogaćenje i vrlo aktivno ih koristi.

Najveći broj novih reči u srpskom jeziku nisu anglicizmi, već reči dobijene tvorbom od srpskog morfološkog materijala. Kada nam je potrebna reč za označavanje novog predmeta ili pojave, najčešće se poslužimo nekim od postojećih tvorbenih modela i po ugledu na njega gradimo tu novu reč. Tako je, relativno nedavno (polovinom prošlog veka, a to je za jezik nedavno), nastala imenica gubitnik analogijom prema reči dobitnik. I mnoge druge reči tvore se po ugledu na one koje imaju suprotno značenje. Na primer, prema pridevu robni nastao je pridev nerobni, prema rđajući – nerđajući itd. Imenica navijačica dobijena je od reči navijač nastavkom (sufiksom) -ica, koji je uobičajen za građenje imenica ženskog roda. Sve je više imenica ženskog roda koje se grade od imenica muškog roda i označavaju vršioca radnje ili nosioca stanja (prevoditeljka, gledateljka, rukometašica).

Da su tvorbeni procesi živi i stalni u srpskom jeziku pokazuje i omladinski žargon. U govoru mladih ljudi svakodnevno niču nove reči, koje ukazuju na jezičku kreativnost (na primer: smarač, gušač, Begiš, Kneziška, cimaroš, odelaš). Ohrabruje činjenica da se žargon u dobroj meri zasniva na tvorbi reči (na istim ili sličnim modelima kao u standardnom jeziku), jer to potvrđuje da građenje reči nije posao nekih uštogljenih jezičkih stručnjaka koji sede po kancelarijama i propisuju kako će se nešto zvati, već spontana, slobodna i nezaustavljiva delatnost svih govornika srpskog jezika.

Na ovaj način aktivna su čak i deca koja tek usvajaju jezik. Svima su nam dobro poznati primeri dečijeg snalaženja u jeziku – ako još nisu usvojila neku reč, deca će je izgraditi, pa se tako može dogoditi da dete, na primer, kobilu nazove konjica. Dakle, sklonost ka tvorbi reči i potrebu za njom stičemo još u najranijem detinjstvu i ona ostaje naše trajno jezičko pomagalo.

Nekim predmetima nadevamo imena tako što postojeće reči bogatimo novim značenjima. I taj proces je vrlo čest u našem jeziku. Tako je, recimo, jedan kompjuterski deo dobio naziv miš, na taj način što je ova svima dobro poznata imenica dobila novo značenje. Delovi mašina i sprava koje predstavljaju dostignuće vremena u kojem živimo često ne dobijaju strana imena, već ih nazivamo noževima, zupčićima,

Treba imati u vidu i to da mnoge strane reči nemaju večan život. I one, kao i neke druge reči, ulaze u jezik, u njemu se neko vreme zadržavaju, a zatim iz njega nestaju. Ko se, na primer, danas još seća reči špacir, pendžer, bremza, koje su se nekada tako često upotrebljavale? Nemojmo zaboraviti ni na viševekovni uticaj turskog jezika na srpski. Naš jezik je uspešno odoleo tom uticaju. Svedoci smo stalnog nestajanja turcizama iz srpskog. Pretpostavlja se da je polovinom prošlog veka bilo preko 8.000 turskih reči u srpskom jeziku, a danas ih ima manje od 3.000.

Dakle, nije sve tako crno! Dok budemo imali potvrda za to da se naš jezik bogati iz sopstvenih izvora, nema bojazni za leksički fond, a sva ispitivanja pokazuju da smo i te kako skloni jezičkom stvaralaštvu u građenju novih reči i davanju novih značenja starim rečima.