Još jedna EU – u Aziji

Novi Brisel će biti u Džakarti, a nova EU u jugoistočnoj Aziji, ishod je samita ASEAN-a zaključenog u utorak u Singapuru. Posle 40 godina postojanja, ova asocijacija, koja danas ima 10 članica, prihvatila je novi statut, postala "pravno lice" i usvojila plan da se čvršće i sveobuhvatnije integriše do 2015. Model je Evropska unija – dakle pre svega slobodan protok robe, usluga, investicija i (kvalifikovane) radne snage, uz nešto labaviju političku superstrukturu. Ideološki kišobran će, naravno, biti demokratija i ljudska prava.

Uprkos tome što je prvobitna ideja o "ukidanju granica" evropskog  stila u završnoj verziji prilično razvodnjena, ishod samita je ocenjen kao "istorijski". Azijska EU je morala da uvaži svoje specifičnosti, da se suoči sa ekonomskim, socijalnim i političkim razlikama koje su mnogo drastičnije od onih u Evropi i da pre svega zadrži dosad ključni princip: nemešanja u unutrašnje stvari svojih članica.

Najnoviji samit je, naime, prošao u senci događanja u Burmi, gde se vojni režim u septembru brutalno obračunao sa prodemokratskim protestima koje su predvodili budistički sveštenici, i izostanak oštrije osude tamošnjeg represivnog režima ponovo je bio povod na ukazivanje na jaz između uzvišenih ciljeva i skromnih postignuća koji ASEAN prati još od 1967, kada je u Bangkoku, kao hladnoratovski antikomunistički blok, institucionalizovana Asocijacija nacija jugoistočne Azije sa pet članica: Tajland, Malezija, Singapur, Indonezija i Filipini. Brunej im se pridružio 1984, Vijetnam 1995, dve godine potom Laos i Burma, a poslednja koja je primljena u društvo bila je 1999. Kambodža. 

Reč je dakle o prilično šarolikom regionalnom društvu, u kojem su zastupljeni gotovo svi poznati politički sistemi: od apsolutne monarhije (Brunej), preko vojnih režima (Tajland i Burma), jednopartijskih socijalizama (Vijetnam i Laos), do (nominalnih) parlamentarnih demokratija. Asocijacija ima 537 miliona stanovnika (tridesetak miliona više od EU) i sasvim blizu 900 milijardi dolara bruto nacionalnog proizvoda. To regionalno bogatstvo je, razume se, nejednako raspoređeno: od 29.500 dolara po glavi u Singapuru, preko 1.500 u Indoneziji, do samo 200 u Burmi.

Novi statut predviđa osnivanje stalnog sekretarijata i funkciju stalnog generalnog sekretara, dva samita godišnje, mnoštvo stalnih radnih tela, ali ne i preveliku birokratiju ("ne želimo drugi Brisel"). Odluke će se i dalje donositi konsenzusom, a statut će postati punovažan tek kad ga (kao i u slučaju EU ustava, odnosno ugovora) ratifikuju sve članice.

Što se tiče obezbeđivanja regionalne stabilnosti i bezbednosti, to i dalje ostaje posao ARF-a (ASEAN regionalnog foruma), konsultativnog tela koje ima i spoljne članove. Paralelno sa internom integracijom, vodiće se i pregovori za ozvaničenje slobodne trgovine i sa velikim i moćnim susedima, Indijom, Kinom i Japanom. ASEAN, uz to, ostaje i zona bez nuklearnog oružja.

Jedna od obaveza iz novog statuta jeste formiranje regionalnog tela za promociju i zaštitu ljudskih prava i novi statut navodi da je jedan od razloga postojanja asocijacije "jačanje demokratije, dobre uprave, vladavina prava i fundamentalnih sloboda". Ali reči su u ovom slučaju u neskladu sa delima, što se jasno videlo na primeru Burme,  prema kojoj ostaje politika "opreznog pritiska i ubeđivanja". Pojedine članice su bile za konkretnije  sankcije, ali je prevladao zajednički interes – da se burmanska hunta ne gurne u zagrljaj Kine.