Snovi nesuđenog astronauta

Od našeg specijalnog izveštača
Solun, 21. novembra – Da nije postao reditelj, meksički autor Alfonso Kuaron (1962, Meksiko Siti) bio bi, kako kaže – astronaut, jer je samo za te dve stvari bio zainteresovan tokom detinjstva. Srećom, prvu kameru je dobio za 12. rođendan i od nje se više nije odvajao, snimajući sve što su mogle da vide njegove oči. San o nebeskim visinama zamenjen je realizacijom filmskih snova, iako je po nagovoru majke morao da studira i filozofiju paralelno sa režijom, što podrazumeva i činjenicu da mu je, pošto je video njegov debi "Ljubav u doba histerije" (1991) na festivalu u Torontu, Sidni Polak uručio pozivnicu za Holivud.

Put do holivudskog trona Kuaron je prvo prokrčio nagrađivanom bajkom "Mala princeza" (1995), a potom i "Velikim očekivanjima" (1998) sa Gvinet Paltrou, Itanom Houkom i Robertom de Nirom u glavnim ulogama, ali je pravi bum nastao kada je snimio kultni film "I ja tebi kevu". Reditelj je i filmova "Hari Poter i zatvorenik iz Askabana" i "Potomci", a sve češće se potpisuje i kao producent, između ostalih i filmova poput "Atentata na Ričarda Niksona" sa Šonom Penom i "Panovog lavirinta" Giljerma del Tora.

U septembru, na Venecijanskom festivalu zajedno sa sinom Honasom, predstavio je uzbudljivi i uznemirujući šestominutni politički dokumentarac "Doktrina šoka", koji je nastao prema antiglobalističkom književnom pamfletu "The Shock Doctrine: The Rise of Disaster Capitalism" poznate novinarke Naomi Klajn, u kojem je autorka skrenula pažnju na globalnu političku ekonomiju koja već decenijama sprovodi šok-terapiju zarad kontrole i profita, menjajući tako ličnu kartu čovečanstva.

Kuaronov kratak boravak na 48. Solunskom festivalu, na kojem su mu odate sve zaslužene počasti (održao je izvanredno posećenu master klasu i predstavio se kao producent filma "Godina nokta" koji je režirao njegov sin Honas Kuaron), iskorišćen je i za intervju za "Politiku".

Da li je film "Doktrina šoka" snimljen i pod uticajem angažovanih dokumentaraca s kojima se poslednjih godina oglašava Majkl Mor kritikujući Bušovu politiku?

Možda je umesto pod uticajem, bolje reći pod impresijom koju su na mene ostavljali Morovi filmovi. Međutim, za razliku od Morovih, moj film je manje doslovan u porukama. Činjenica je da na Bušu leži ogroman deo krivice za situaciju u kojoj svi u svetu danas živimo. Međutim, smatram da je fer reći i da je posle 11. septembra politička dezorijentacija uzela velikog maha i zavladala svugde, a za to nisam siguran da je jedini krivac isključivo gospodin Buš. Čisto sumnjam da će sve biti automatski fantastično i divno čim on ode s vlasti. Stvari su mnogo komplikovanije i delikatnije.

Niste baš preveliki optimista?

Trudim se da budem realan. Naša planeta, a ne samo Amerika, u stanju je kolektivnog šoka, novih ratova, terorističkih napada i sve više prirodnih katastrofa. Sve to zahteva brzu i racionalnu akciju, inače bi nam se zaista moglo dogoditi da nam budućnost bude crna.

Kako je došlo do saradnje između Vas i Naomi Klajn?

Naomi je bila oduševljena "Potomcima" i pošto je završila knjigu zamolila me da za nju napišem predgovor. Kada sam pročitao knjigu nazvao sam Naomi i rekao joj da bih pre napisao filmski scenario nego predgovor, smatrajući da je materijal veoma snažan i da ga konzumentima treba ponuditi na odgovarajući način.

Pre ovog kratkometražnog filma, 2006. ste snimili i petominutni segment omnibusa "Paris, je t′aime". "Kratki metar" je podjednako izazovan?

Nije loše s vremena na vreme eksperimentisati u formi, snimati nešto za sopstvenu dušu, upuštati se u neobične niskobudžetske projekte i u produkcionom i u autorskom smislu.

Rizici su manji?

Možda su i zadovoljstva veća!

Stvaralačka zadovoljstva delite sve češće i sa sinom Honasom koji je učestvovao u nastanku "Doktrine šoka", čiji ste dugometražni igrani film "Godina nokta", sada u konkurenciji Solunskog festivala, potpisali kao producent?

Honas je impresionirao Naomi Klajn svežim idejama između ostalih i onom da "Doktrinu šoka" treba distribuirati preko interneta. Ja se toga nikada ne bih setio jer sam doskora bio potpuno kompjuterski nepismen. Tek nedavno sam otvorio i-mejl adresu. Honas je do sada snimio tri kratka filma, a svoj debitantski dugometražni film potpisuje kao scenarista, reditelj, montažer i koproducent. On ima 24 godine i trenutno je veoma uživljen u ulogu reditelja, a ja ne pokušavam od toga da ga odvratim. Ne vidim zašto bih, kada sam i ja u njegovim godinama imao ogromnu strast za filmom. I danas je imam.

Nedavno ste izjavili da ne čitate romane koje filmski ekranizujete. Niste čitali ni "Potomke" ni "Harija Potera"?

Nisam, jer se uvek bojim da bih čitanjem romana potpao pod uticaj vizije njihovih autora. Ukoliko samo čitam adaptirani scenario, ređam scene u glavi i stvaram sopstvenu viziju toga kako film treba da izgleda.

U Beogradu će uskoro biti publikovana nova knjiga o Hariju Poteru "Hari Poter i relikvije smrti ". Da li ćemo Vas ponovo videti kao reditelja filmske verzije?

Dve godine koje sam proveo snimajući treći film iz serijala "Hari Poter – zatvorenik iz Askabana", bile su možda i najbolje godine mog života, pa ne bih imao ništa protiv još jedne ekranizacije. Uostalom, Džoan Rouling je još tada rekla da sam nesvesno predvideo mnoge događaje iz njenih budućih knjiga.

Poznati ste po dugim kadrovima koje snimate širokougaonom kamerom u neprekidnom pokretu, ali se čini da ste u filmu "Potomci" oborili sopstvene rekorde desetominutnom akcionom scenom u jednom kadru?

Kadar o kojem pričate snimali smo četrnaest dugih i napornih dana, uz puno izazova i na opšte zgražavanje producenata iz holivudskog "Univerzala". Dok su oni grizli nokte, ja sam prilično uživao posmatrajući kako se glumci snalaze.

Ovakva vrsta slobode nije beskonačna, što se pokazalo i stalnim pokušajima velikih studija da intervenišu u Vaš rad. Da li je i to razlog što ste okrenuli list, uzeli producentsku i autorsku kontrolu u svoje ruke i najavili nekoliko novih američko-meksičkih projekata?

Jeste. Smatram da treba da kontrolišem svoje filmove, da sam pišem scenarija ili ih sam odabiram i prilagođavam, da režiram i produciram, a ne da mi samo dostavljaju "gotove ponude", uslovljavajuće projekte, na kućna vrata. Trenutno radim na nekoliko projekta koje ću pokušati da realizujem u naredne dve do tri godine. Jedan je o nasilnom studentskom buntu 1968. godine u Meksiku, drugi je o vijetnamskom veteranu koji krstari zemljom na biciklu u pokušaju da povrati telo preminule sestre, treći je romantična fantazija. Postoji još jedan, za sada još uvek neimenovani projekat do kojeg mi je posebno stalo jer je reč o mom scenariju, drami jedne porodice tokom 1971. godine koja bi bila snimana u Meksiku. To je sve što u ovom trenutku smem i mogu da vam kažem.