Ludnica 2

Fabrika još nije prodata a kada će ne znamo. To nam je juče rekao direktor za vreme redovne mesečne proslave rođendana zaposlenih. Dao je svakome po parče torte a picu smo sami uzimali. Ponovio je ono što nam je rekao prošlog meseca na istoj takvoj proslavi rođendana.

U mom kalendaru pod prvim aprilom stoji “DAJ OTKAZ”. Odavno spremam govor za taj dan. Datum sam pomerao toliko puta da više ne verujem da će se ikada desiti (mada se svakodnevno pitam dokle će organizam moći da izdrži sav taj stres).

Kada sam pre dve godine dobio ovaj posao sve je izgledalo idealno:
dvadeset minuta od kuće, besplatan parking, novi laptop, plaćeni internet i mobilni telefon za ličnu upotrebu, dodatak za pozive posle radnog vremena, dnevnica velika kao cela penzija u Srbiji. Uostalom, tako je kod svih velikih korporacija.

A onda dolazi realnost: na poslu se ne zna ko šta radi, ni ko kome odgovara. Posao mora da se završi na vreme iako zavisi od onih na koje nemate nikakav uticaj. Dokumentacija ne postoji. Kompjuteri su zakrčeni đubretom koje niko ne čisti godinama, već se samo dodaje novi prostor za ubacivanje podataka. Problemi se zataškavaju a tragovi brišu. Radnici ne umeju da rade posao, a kada sarađujete sa njima to ne smete da pokažete (hodanje “po jajima”, kako oni kažu).(/slika2)
Dok ovo kucam, ujutru uz kafu, stiže Majkl. Nosi sa sobom laptop i torbu sa ručkom. Zakasnio je pola sata ali to niko ne gleda. On je emigrant iz Rusije, bivši matematičar koji je radio na fakultetima, tamo i ovde, dok nije prešao kod nas zbog veće plate. Malo priča te me podseća na mog profesora matematike iz gimnazije. Međutim, kada priča to je kratko i precizno - suprotno od njih. Čini mi se da se sa Majklom razumem čak i kada ćutimo, mada nisam siguran da je Rus. Jednom mi je objasnio da u Lenjinovom Politbirou nisu svi bili Jevreji. Tu sam stao sa daljim pitanjima, plašeći se da ne rasturi moju iluziju o „pravoslavnom bratu“ (mada smo po mentalitetu slični, čak i ako nije ono što bih ja hteo).

Koleginica Pina ima “kilažu” za dve devoke njenog uzrasta. Omiljene su joj torte sa šlagom. Stalno kupuje barbike na ebay-u. Voli kada je zovem “Barbie”. Dobri smo drugari pa se trudim da to “Barbie” kažem iskreno, jer njoj puno znači. Nisu ljudi u kancelariji bez osećanja, samo ih sistem tera da se tako ponašaju. Zna se o čemu sme da se razgovara: o vremenu, fudbalu, o tome kako ste proveli vikend, o kamatama, a oni “važniji” pričaju i o akcijama. Razgovori o deci i porodici su “neuobičajeni”, što je lep način da se kaže da su “zabranjeni”.

Ovo pisanje mi je postalo kao ona rupa u bajci o caru Trajanu. Supruga je ranije volela da čuje “novosti” iz kancelarije ali ni njoj više nije interesantno - sve je kao u lošoj latino seriji. Jeste uživo, ali nije više zanimljivo.

Ostanite na vezi za nastavak priče. Napisaću, ako sutra ne dobijem ili sam dam otkaz. 

(nastavlja se...)