Iz barutane u vinograd

Iako sa priličnim vinarskim pedigreom, Dragoslav Ivanović, tehnolog organske hemije iz Aleksandrovca, nije slutio da će se u životu ozbiljno baviti proizvodnjom vina. Verovao je da su neki drugi putevi njegovi, ali izgleda da su gospodnji bili jači. Jer, posle samo dvanaestak godina bavljenja vinogradarstvom i vinarstvom, Ivanović danas spada ako ne među veće, onda bar među viđenije župske vinare.

To upada u oči čim se kroči u njegov podrum sa rostfraj i drvenim bačvama, a onda i u ukusno osmišljenu konobu – salu za degustacije, gde caruju ognjište, kazan za pečenje rakije, cigla, drvo, tuč, keramika, flaše, čaše, uz to, razume se, pršuta i sirevi. Pa kad još na sto stigne flaša belog „zanosa“, priča može da počne – zanosno.

Počelo narudžbom iz Guče

Rođeni Aleksandrovčanin studirao je u Beogradu, a posle je godinama radio u fabrici baruta i živeo s porodicom u Lučanima. Sve do 1996, kada je definitivno odlučio, uz podršku supruge Nine, da se vrati u dedinu kuću iz 1939. godine.

– Da se nisu desile one devedesete, verovatno nikad ne bih pomislio da će vino da mi postane profesija – priča Ivanović. – To mi je ranije bio lep hobi, uvek sam ostavljao deo odmora da dođem ovde za berbu grožđa ili vikendom da pomažem, tako da sam o vinu više razmišljao kao o nečemu čime ću moći da se hvalim. Desilo se, međutim, da sam ponudio svoje vino nekom restoranu u Guči, čoveku se svidelo, počeo je da ga kupuje, a u meni je proradio neki komercijalni crv. Sledeće godine dokupio sam još malo grožđa od komšija, naredne još više i onda sam 1996. konačno rešio da promenim profesiju.

– Moj deda je počeo ozbiljno da se bavi vinom 1919. kad se vratio iz Prvog svetskog rata. Tada je registrovao firmu za proizvodnju i trgovinu vinom i te godine je imao 16.000 litara samo iz svog vinograda. Postepeno je povećavao proizvodnju, tako da je 1939. i 1940. imao po 500.000 litara. Posle Drugog svetskog rata zabranjena je privatna trgovina vinom, proizvodnja je zamrla, pa je deda obrađivao svega nekih šezdesetak ari. Vino je pomalo prodavao, pomalo poklanjao prijateljima i rođacima. Kad je deda umro, moj otac, ekonomista po struci, shvatio je to kao hobi koji mu je donosio oko 1.500 litara vina godišnje – kaže naš sagovornik.

 Sumnjivo zlato

Ivanović tvrdi da su sada uslovi za gajenje grožđa mnogo bolji nego što su bili pre desetak godina, i da se prvi put od Drugog svetskog rata država ozbiljno bavi vinogradarstvom. Veli da vinogradari dobijaju značajne subvencije za postavljanje novih vinograda, kao i da bi ove godine trebalo da dođe do poboljšanja sistema zaštite geografskog porekla vrsta.

Naš domaćin trenutno ima hektar i 20 ari vinograda, ostatak mora da dokupljuje. Od sorti grožđa ima najviše prokupca, zatim tamjanike, rajnskog rizlinga, kaberne sovinjona, merloa i vranca, a kapacitet podruma je godišnje između 30.000 i 40.000 boca. Na Novosadskom sajmu 2002. godine je osvojio dve zlatne medalje, ali posle toga više nije učestvovao. Zašto?

– Ako je od stotinak uzoraka čak 86 dobilo neku medalju, onda je to velika devalvacija, i takmičenje gubi svaki smisao. Zlatna medalja bi imala značaj ako bi laureat s tim vinom bez ustezanja mogao da se pojavi na nekom evropskom ocenjivanju i da dobije približno istu ocenu za svoje vino, što se u većini slučajeva ne događa – objašnjava Ivanović.

Sa kolegama iz Francuske i Italije sarađuje „na prijateljskoj osnovi, po dogovoru, bez nekog ugovora“. Imaju, kaže, zajedničko ulaganje u proizvodnju vina, s tim što Italijan i on rade i tehnološki deo zajedno, dok je Francuz „ljubitelj vina kome se priča svidela, pa želi da učestvuje u tome, ali od toga ne očekuje neki veći biznis“.