Srbin koga je svet voleo

Pronalazač, filozof, književnik, diplomata, humanista i veliki rodoljub Mihajlo Idvorski Pupin uvek i na svakom mestu ponosio se time što je pravoslavni Srbin, zapisao je sveti Nikolaj Velimirović, njegov blizak prijatelj. Povodom smrti ovog velikana srpske nauke, 12. marta 1935. godine, on je u „Politici”, pored ostalog, napisao da je Pupin bio veliki patriota – i protivnik boljševizma.

To nam je, prilikom nedavne posete Idvoru, naglasio i Dragutin Matić, ovdašnji učitelj u penziji, koji se posvetio proučavanju života Mihaila Pupina.

 – Kad sam došao u Idvor 1959. godine gotovo ništa nisam znao o ovom naučniku koji je dao značajan doprinos na polju višestruke telefonije, bežične telegrafije, rendgenologije... Ukupno 24 patentirana pronalaska. Ali sam imao sreće da se upoznam sa Pupinovim vršnjacima, od kojih sam dosta toga čuo, a tragao sam i po starim spisima i pismima... Iz autobiografske knjige „Sa pašnjaka do naučenjaka”, za koju je Mihajlo Pupin dobio Pulicerovu nagradu 1924. godine, saznao sam mnogo toga o životnom putu koji se uklapa u sliku „američkog sna” – kaže naš domaćin.

U SAD sa pet centi u džepu

Pupin je autobiografiju napisao na engleskom, a 1929. godine je prevedena na srpski. U njoj opisuje svoj mukotrpni put ka uspehu, ličnom i profesionalnom. Ta je knjiga godinama bila obavezna lektira u SAD u svim koledžima. Imala je 17 izdanja, a u Srbiji je drugo štampano 1997. godine.

(/slika2)Pupin je bio veliki borac, naglašava Matić: željan znanja, 12. marta 1874. godine krenuo je u Ameriku brodom „Vestfalija” sa samo pet centi u džepu. Uveren da „za mladog čoveka nije nesreća biti bez novca, ako se odlučio da sam sebi krči put, pod uslovom da u sebi ima dovoljno snage da savlada sve teškoće sa kojima bi se sukobio”, prvih pet godina je živeo izuzetno teško. Radio je na farmi, kao fizički radnik... A uveče je nad knjigom sanjao otvorenih očiju.

– Pohađao je Kuperovu večernju školu i posle nje uspeo da se upiše na Kolumbija univerzitet u Njujorku. Dok su se američki mladići bavili sportom, on je svoje mišiće oblikovao – testerisanjem drva i tako se, fizičkim radom, izdržavao. Odličan uspeh mu je omogućio stipendiju za dalje školovanje u Evropi, odakle se kao doktor nauka vratio na Kolumbiju i tu predavao punih 40 godina. Na doktorskoj diplomi je pisalo Mihajlo Idvorski Pupin, dodaje naš sagovornik, uz komentar da je Mihajlo (ponegde i Mihailo) ljubav prema domovini u svakoj prilici i pokazivao i dokazivao.

Pomoć Srbima u Americi

– Na početku prošlog veka je zaposlio činovnika u luci u Njujorku da sačekuje brodove iz Evrope uzvikujući „Ima li Srba?”. Svi srpski doseljenici su od Pupina dobijali po sedam dolara dok se ne snađu, a koliko je to para bilo govori podatak da se tada za nadnicu dobijalo 25 centi. Mnogima je obezbedio i posao.

Pupin je u SAD bio osnivač i predsednik Srpskog narodnog saveza. Štampao je o svom trošku monografiju o 12 srpskih manastira da pokaže kako je govorio „umetnost moga naroda u 11. i 12. veku”. Bio je naš prvi počasni konzul u Sjedinjenim Državama.

Po završetku Prvog svetskog rata, kao poznat naučnik i politički uticajna javna ličnost učestvovao je i na Pariskoj mirovnoj konferenciji, kad se odlučivalo o određivanju granica buduće Kraljevine Srbije, Hrvatske i Slovenije. Njegov uticaj je bio od presudnog značaja. Budući da se da se poznavao sa Vudroom Vilsonom, tadašnjim predsednikom SAD, lično je uputio memorandum 19. aprila 1919. godine o istorijskim i etničkim granicama. Tako je Bled sa Triglavom ostao u sastavu Slovenije, a Dalmacija i Istra nisu pripojene Italiji. Rumunija je ostala bez Banata, a Bugarska bez traženog dela Makedonije sve do Skoplja.

Ranč po ugledu na salaše

Zavoleo je novu domovinu, ali mu je nedostajala rodna gruda, pa je i svoje imanje u Norfolku, 200 kilometara od Njujorka, napravio po ugledu na banatske salaše.

– I kamen za kuću u Americi Pupin je dovezao iz domovine. Na 450 hektara je gajio stoku, podigao sušaru... sve kao što je imao njegov otac Konstantin (Kosta). Želeći da unapredi poljoprivredu u starom zavičaju podigao je Narodni dom i osnovao fond u Idvoru. Na žalost, Dom je završen tek posle njegove smrti, a ideja o obrazovanju poljoprivrednika, koja bi donela prosperitet Idvoru, nikada nije zaživela, kaže Matić.

Kao uspomenu na majku Olimpijadu, koja je, iako nepismena, podsticala njegovu želju za znanjem, naučnik je 1913. godine osnovao „Fond Olimpijade Pupin” pri SANU, za pomoć u školovanju siromašne dece u Srbiji i Makedoniji.

Američka vlada je zgradu laboratorije koju je Pupin osnovao od svog novca na Kolumbija univerzitetu, godine 1966. proglasila za nacionalni spomenik od posebnog značaja za istoriju SAD i njen razvoj.

Slavica Berić

-------------------------------------------------------

U rodnoj kući naučnika

Iako smo u Pupinovu rodnu kuću u Idvoru banuli nenajavljeni, dočekani smo srdačno. Zahvaljujući Milanu Nepergaći, sve je bilo uređeno kao da se očekuje neka važna delegacija. I Dom je – bar spolja – delovao impozantno, ali kada smo ušli u Muzej, sa školskom klupom i tablom iz vremena kada je Miša (tako su Idvorci zvali Pupina) krenuo u školu, bilo je više nego jasno da je izostala briga društva.

– „Ilustrovana Politika” je prva, još davne 1960. godine, objavila moj poziv da sačuvamo Pupinovu zadužbinu. Nakon toga javljali su se prosvetni radnici, Institut „Mihajlo Pupin”, tadašnji gradonačelnik Beograda Bogdan Bogdanović... ali se posustalo. Zaboravili smo koliki je Pupinov doprinos. Pored ostalog, osnovao je i zadužbinu pri Narodnom muzeju u Beogradu za kupovinu srpskih umetničkih dela – navodi Matić.