Moj komšija, serijski ubica

Utorak, 3. mart 2009.
Vest Misa, predgrađe Albukerkija, već sedam dana crna je tačka Nju Meksika. Albukerki se suočio sa najvećim zločinom u svojoj istoriji. Svi prate vesti i svi su uplašeni, a stara američka fascinacija nije toliko fascinantna kada pokuca na vrata.

Taman kada se pustinja u blizini grada raščistila i zaravnala, spremna za izgradnju novog naselja, nešto je ,,zaškripalo’’. Nekoliko radnika, kopajući kanal za vodovodne cevi, naišli su na zakopane kosti. Izgradnja je obustavljena, a vest se našla na naslovnoj strani ,,Albukerki žurnala’’. Policija je obavila uviđaj i taman kada su pomislili da je nestanak jedne prostitutke rešen slučaj, naišli su na sledeće telo, pa na sledeće, pa na sledeće. Svaki dan neka ,,novotarija’’, pa je do danas ukupno iskopano trinaest leševa.

Vest je, naravno uplašila stanovnike, ne samo Vest Mise, već i ostalih obližnjih gradova. Svi se pitaju, šta se desilo, ko je počinio zločin? Da li je to delo neke bande ili jednog čoveka? Tim pitanjem otvorio mi se pogled na fascinaciju američke nacije serijskim ubicama, koji su s vremenom postali svojevrsni nacionalni brend. Nisu SAD jedina zemlja u kojoj se takvi masakri dešavaju, ali su ovde baš ti masakri postali velika zabava za ,,narod’’. Serijali dokumentarnih filmova o ,,najbolesnijim’’ umovima postizali su rekorde televizijske gledanosti. Sada, kada je film postao java, mnoge zanimljive pojave izlaze na videlo.

Strah od serijskog ubice koji šeta ulicama i živi u komšiliku, profesor istorije uporedio je sa strahom od ruske nuklearne bombe tokom Hladnog rata, kada je učenicima u američkim školama savetovano, da ukoliko dođe do nuklearnog napada na SAD tokom trajanja časa, ne oklevaju nego se sagnu ispod stola da sačuvaju glavu. Tako sam se i ja prisetio svog detinjstva, bombardovanja, ozračenih jabuka sa Ponikava, a i čuvenog pomračenja Sunca, kada se cela Srbija zamračila ćebadima i roletnama u neosnovanom strahu od slepila.

Celodnevno razmišljanje o ovom fenomenu upotpunila je komšinica, koja me je, čim sam izašao iz školskog autobusa, pozvala u svoje dvorište da mi nešto kaže. Moja tamnoputa poznanica, sa jakim istočnim akcentom, pogledom mi je skrenula pažnju na susednu kuću. Nije mi bilo jasno šta želi da kaže. Potom mi je šapnula da sumnja da je gospodin, vlasnik te kuće umešan u zločin u Vest Misi. Nisam odoleo i slatko sam se nasmejao.

-Na osnovu čega ste to zaključili?-, upitao sam je još uvek smešeći se.
 

-Ništa se nemoj smejati! Postao je jako sumnjiv. Već mesec dana dolazi kući kasno, a iste večeri kada su rekli na vestima da je to telo pronađeno, on se svađao sa svojom suprugom. Čak je možda i ona umešana.

-Nemojte se brinuti. Zar niste čuli da je su ta tela zakopana u periodu od 2000. do 2005? Nema razloga da mislite da je vaš komšija serijski ubica-, bila je vidno smirenija, ali me je ipak zamolila da sumnju saopštim i svojoj ovdašnjoj porodici, da vode računa. Još jednom sam se nasmejao i otišao, razmišljajući o, samo na izgled, nepoznatom fenomenu.

Sreda, 4. mart 2009.
Probudio sam se bez osećaja da isti, njumeksički vazduh udiše i jedan serijski ubica. Ceo dan prepričavao sam jučašnji razgovor o sumnji da se radi o mom komšiji. Svi su se smejali i činilo se, zaboravljali na strah. Ali, kao što profesorka glume reče:

-Priča o ubici zvuči smešno i zanimljivo, ali trebalo bi da počnete da zaključavate vrata!
-Nije ovo ništa, znam ja da su po Bosni svaki čas nalazili isto tako zakopane ljude-, bio je komentar bivšeg vojnika, profesora Eskalontea.

Svi se pitaju i kako to da slučaj već nije razrešen, imajući u vidu spektakularne detektive i neverovatnu CSI tehnologiju? Odgovor je jasan: mediji, maštoviti scenaristi i naravno, dobra gluma.