Kneževina Beograd

Šta reći „na našem jeziku“ povodom teksta poznate hrvatske spisateljice Slavenke Drakulić, objavljenog u subotnjem Kulturnom dodatku „Politike“ pod naslovom: „Zašto se nisam vratila u Beograd“. Osim, dođi Slavenka, nedostaješ nam. Ili, zaboravi...

I danas je Beograd zavodljiv multietnički grad. Pravi raj za pisce. I nije zlopamtilo. Otvoren, slobodan grad. Zato ga i zovem Kneževina Beograd. Istina, malo je oronuo i zarozan, prljav i siromašan. Ranjen, u srcu Evrope, bombama sa osiromašenim uranijumom, od kojih umiru naša deca. Ista ona naša deca, koja u ponižavajućim dugim redovima čekaju pred stranim ambasadama za vize...

Beograd, u kome i mi lagano ali sigurno umiremo, zaraženi „kulturom smrti“. Ali, da se ne lažemo, to je bolest modernog doba, našeg globalnog sela. Ona se na Balkanu samo bolje vidi i jače čuje. Na Balkanu, gde sa „viškom istorije“ ima i viška emocija, i ljubavi i mržnje. I „Bola“ Dirasove, i tuge naravno.

Uostalom, spisateljica Slavenka Drakulić, kao umetnica koja dugo živi na Zapadu, dobro zna da moderan svet ne voli više život. I sve manje voli i poštuje Drugog. A naročito ne tamo nekog siromašnog, divljeg rođaka, koji je umislio da treba da bude svoj, slobodan, i da sam odlučuje o svojoj sudbini. Šta nam je onda činiti, mogu li nas umetnost, lepota i istina spasti!? Posle svega što smo jedni drugima učinili, posle svih naših seoba, deoba, ratova i zločina!?

Beograd je grad lepih žena i zanimljivih muškaraca. Jedna moja prijateljica iz Budimpešte, spisateljica i profesorica književnosti, Mađarica i katolikinja, na pitanje šta joj se dopada u Beogradu rekla mi je: „Beograd je erotičan grad, u njemu se uvek osećam kao Žena.“

Beograd na razmeđi svetova, Istoka i Zapada, na ušću dve prekrasne velike reke Save i Dunava, darovao je ljudima taj osećaj za dert, za uživanje. Darovao im je veliku osetljivost za umetnost. Osetljivost za lepotu, slobodu i istinu. I zato ga zovem Kneževina Beograd.

Beograd nije dosadan i sterilan grad. Podseća me na one raskalašne mediteranske gradove, u kojima važi pravilo „živi sada i umri mlad”... U njemu se iskreno druže i ludo zabavljaju i stranci i domoroci, i ona horda prolaznika, koju nazivaju turistima. Mladi Slovenci su nas potpuno okupirali. Njima vize nisu potrebne. Vikendom i praznikom druže se i luduju sa našom decom po splavovima i privatnim žurkama. Iako je oronuo i siromašan, pomalo frustriran, Beograd, je ostao gospodski, gostoprimljiv grad. Možda je najgori prema svojima...

Beograd, posle svega što mu se dogodilo, skuplja snagu i priprema se da ponovo postane „Zlatan grad“, Meka umetnika i sportista, koji mu daju izuzetan šarm. Da se ne lažemo, to i hrvatska spisateljica Slavenka Drakulić dobro zna, Beograd je bio i ostao jedina metropola na Balkanu. Uvek otvoren i slobodan grad! I zato ga volim i zovem Kneževina Beograd.

Kneževina Beograd, u kojoj ima mesta i za grešnike i za svece. I za svetice, poput hrvatske spisateljice Slavenke Drakulić.

U dvadeset godina, sa padom Berlinskog zida i raspadom Ex Yu, svašta smo preživeli. Na Balkanu, gde je svih ovih godina, život bio najjeftinija roba! A mi samo poligon za razna gospodarenja i eksperimente.

Preživećemo mi, i crno-beli svet Slavenke Drakulić i „prljave i zle Srbe“ i zlo koje nas je snašlo. Ako mi i naša nevina deca ne možemo u Evropu, ništa zato, svet će dolaziti kod nas. Predlažem da pružimo našoj deci, rođenoj devedesetih, pravo i privilegiju, umesto kastrirajućeg tutorstva, da sama odaberu čas, kada će nas, nas njihove roditelje, pitati i mnogo teža pitanja od onog ,„zašto čekaju u redu za vize pred stranim ambasadama“. Za ime Boga, pa ta deca, ti mladi Srbi, koje je spisateljica Slavenka Drakulić srela u Marijanštrase i na konferenciji u Beču, nisu bili ni rođeni početkom devedesetih, kada smo mi počeli naše ratove... I taj deo njenog teksta miriše na govor mržnje, na rasizam. Čovek koji ne zna, nije kriv! Čovek koji ne zna, nije odgovoran!

Kneževina Beograd, svih ovih godina, stoički prima udarce i bljuvotine, raznih provincijskih intelektualaca, pisaca, koji u svojim knjigama, tekstovima, intervjuima, namerno zaboravljaju da – narodi nisu krivi, da gradovi nisu krivi... zato pišem ovaj tekst. Oni su, i onda i sada, u ogledalima Beograda uporno tražili svoj lik. U rasprslim ogledalima danas ništa se više ne vidi tako čisto i jasno. Za to vreme, njihove knjige slobodno se prodaju i štampaju u Beogradu, njihovi tekstovi i intervjui objavljuju se u beogradskim novinama. I ja se radujem zbog toga, jer branim Beograd kao otvoren i slobodan grad. U kome nikome ne pada na pamet da spaljuje njihove knjige, kao što su oni spaljivali naše, početkom devedesetih...

Optužiti Beograd, kao jedinog grešnika, za krvavi raspad Ex Yu, najblaže rečeno, kukavički je. Ne uvažava stvarnost, ne poštuje istinu. I nije dostojno jednog intelektualca, a naročito ne umetnika, i njegovog angažmana u vremenu u kome živi. Da budem veoma jasna, ne pada mi na pamet da branim i amnestiram ni naše ni njihove – zločince! Kao ni zločine međunarodne zajednice. Za ljubav, kao i za rat, potrebno je najmanje dvoje. A troje, to je tek sjajno društvo vredno uzbudljivog „viška istorije“.

Istina nas može isceliti. I kako to inače biva u životu, istina nikad nije samo na jednoj strani. Mesto sa koga neko posmatra neki događaj, fenomen, najčešće određuje njegovu misao i nameru.

Zameniti Berlinski zid Beogradskim zidom, kako to čini u svom tekstu hrvatska spisateljica Slavenka Drakulić, ljudska je, intelektualna i politička podvala. Njen tekst je na terenu ideologije, politike, zadatka. Prigrabiti za sebe božansku poziciju, poziciju jedinog sudije, jedinog tumača istine i jedinog čuvara savesti čovečanstva, pozicija je nadmenog, neodgovornog, narcističkog subjekta. Ili, plaćenika.

Zato tekst darovite hrvatske skandalmajstorke i darovite spisateljice čitam isključivo kao snajperski pucanj i još jedan neuspeo pokušaj da se Beogradu još jednom, kao mnogo puta pre toga, navuče ludačka košulja, da se zabavi sam sobom. Kako nikome ne bi palo na pamet da na desetogodišnjicu bombardovanja Beograda i Srbije pita – zašto su nas bombardovali u srcu Evrope? Rez na srcu Evrope!

Velika dama srpske književnosti Isidora Sekulić, prva žena akademik u Srba, napisala je: „Pravi razgovor je dijalog. Govor monolog vodi u tiraniju i samovlašće, u diktaturu. Razmena mišljenja je uslov za svaku ljubav, prijateljstvo, za pravi dijalog...“

Monolog uvek prethodi smrti. Jedan moj prijatelj, Hrvat i katolik, nažalost nije više živ, sagoreo je na raspeću raspada Ex Yu, Don Branko Sbutega iz Kotora. Zapisao je u svojoj knjizi: „Kurosavin nemir svijeta“, koju je u Beogradu objavila moja malenkost (Plavi jahač) sledeće:

 „Dijalogom se mogu premostiti i najveće razdaljine, kakva je razdaljina između zavađene braće. Ta razdaljina je u našem srcu. Sve druge razdaljine, u ovo naše doba globalnih komunikacija, zanemarljive su. I prostor i vreme.“

 Zato, ne čekaj da neko prvi krene. Obriši ti prvu suzu čoveku koji pati. Sagradi ti prvi most, srušen između zavađene braće. A mostovi su uvek naša čežnja za drugima...