U kuli od slonovače

Kompozitor Dejan Despić, iako uskoro ulazi u devetu deceniju života, sa nesmanjenom energijom deluje kao kompozitor i muzički teoretičar. Čak dve stotine dela različitih žanrova – šest simfonija, niz kamernih ostvarenja i kompozicija za različite soliste, mnoštvo solo pesama i horova – svrstavaju ga u red najproduktivnijih srpskih autora. Njegove kompozicije izvođene su širom sveta i osvajale nebrojene nagrade.

Studije kompozicije završili ste u Beogradu, u klasi čuvenog Marka Tajčevića. Svojevrstan „omaž” profesoru je Vaše delo Tajčevićijana za gudački orkestar. Šta je ono najvrednije čemu Vas je Tajčević naučio?

Tajčević je (p)ostao čuven po svome klavirskom remek-delu Sedam balkanskih igara, koje su svojevremeno imali na repertoaru i takvi pijanistički velikani kao Artur Rubinštajn, Ignac Fridman, Nikolaj Orlov… Međutim, (ne samo) Četiri duhovna stiha i Komitske pesme svrstavaju ga i u naše najznačajnije horske kompozitore posle Mokranjca. I upravo taj deo njegovoga stvaralaštva podstakao me je da svome profesoru odam počast jednom kompozicijom za gudački orkestar, u kojoj sam iskoristio neke od najlepših tema iz Tajčevićeve horske muzike.

Kao profesor, on me je, osim finesa kompozitorskog „zanata” poučio i o nekim opštijim, pa i važnijim, načelnim stavovima kao što je onaj da je u radu na nekom umetničkom delu – bila to slika ili muzička partitura – najteži potez: staviti potpis! Pouka je to o samokritičnosti, usled čijeg se manjka, naročito u novijoj umetnosti, na javnoj sceni tako često nađu i razna „dela” koja su tu zalutala.

Teoretičari obično ističu Vaše prevashodno neoklasično usmerenje. Koju muzičku tradiciju Vi nastavljate i šta u njoj inovirate?

Ne bežim od toga da sam u suštini tradicionalista. Nikad nisam imao ambiciju da krčim nove puteve, tražeći po svaku cenu nešto što još niko nije izmislio, jer takve težnje najčešće rađaju – koještarije! Smatram bitnim – naročito u današnje vreme, toliko preplavljeno agresivnim kičem svake vrste – da kvalitetna savremena muzika čuva i širi svoju publiku, umesto što se ona odbija problematičnim eksperimentima. Ako neoklasično usmerenje znači ceniti i negovati muzička sredstva, postupke i oblike koji ka tome teže, njegov sam pripadnik.

U 19. veku saloni i koncertne dvorane bili su prepuni, a muzičari tretirani kao prave zvezde – što danas nikako nije slučaj. Kako prevazići jaz između kompozitora i publike? Jesmo li svedoci „sumraka” umetnosti?

U sredinama sa dubljim korenima građanske kulture taj „sumrak” se, verujem, neće skoro spustiti (ako uopšte). To nam pokazuju, između ostalog, i programi nekih, sada i nama dostupnih, televizijskih kanala kao što je MEZZO ili, odnedavno, i digitalni program RTS. Tu možemo videti i šta se i kako čini da „ozbiljna” muzika postane bliža i razumljivija i širem krugu potencijalnih „konzumenata”: razgovorima, prikazima ličnosti, tumačenjima, a pre svega odabirom dovoljno komunikativne i privlačne muzike. Ako se pri tom neki programi često i ponavljaju, takođe je dobro, jer – kako je davno rekao Stravinski – „publika više voli da prepoznaje, negoli da upoznaje”! A u neravnoj borbi sa popularnom (sup)kulturom, koju tako (be)zdušno podržavaju i šire gotovo svi mediji, ne treba imati iluzija, ali ni nerealnih ambicija: „široke narodne mase”, koje su bile ciljna grupa socrealizma, uvek će lakše i radije prihvatati svakakav kič – jer šta je privlačnije od njega! – a sloj ljudi koji imaju i neke više i složenije duhovne potrebe i doživljaje uvek će biti relativno tanak, kod nas pogotovu.

Vaš Treći koncert za orkestar nosi podnaslov Baletske scene, a ipak se čini da Vas scena ne privlači mnogo. Jeste li ikad poželeli da napišete operu?

Upravo sam završio i Šestu simfoniju, kao svoj opus 200. Takva brojka, razume se, sadrži bezmalo sve muzičke oblike i žanrove, ali me scena nikad nije dovoljno privukla, a neki naslovi - kao spomenuti, ili još Pas de trois, Pas de deux – imaju tek metaforični smisao i govore samo o karakteru muzike. Komponovanje opere nisam ni pokušao, pre svega iz praktičnih razloga: u njega valja uložiti ogroman trud i vreme, a sa krajnje neizvesnim izgledima na izvođenje, bar ako se radi o klasičnom tipu opere. Neke moderne varijante, kao – u našoj sredini – dela Isidore Žebeljan i Anje Đorđević, nesumnjivo su uspele i nose vrednost koja se mora priznati, pa će možda i potrajati. Međutim, one nisu „moja šolja čaja”.

Devedesetih godina bili ste veoma prodemokratski angažovani. Mislite li da danas, u postmiloševićevskom vremenu umetnici i akademici treba i dalje da se javno angažuju?

Gomile laži, manipulacija, nepravdi i zločina svake vrste i na svim stranama isterale su me bile iz moje „kule od slonovače” i privremeno pretvorile u homo politicusa. Tako sam se našao među šezdesetak članova Akademije, potpisnika apela Miloševiću da bi njegova ostavka bila „čin najvišeg patriotizma”. Potom sam govorio i na Vidovdanskom saboru i klečao u Pionirskom parku, pa i samog sebe iznenađivao duvajući u pištaljku i lupajući u šerpu, da najzad čak, u jednoj prilici, „zaradim” i par udaraca pendrekom. Peti oktobar je, činilo se, otvorio neke nove, lepše vidike i podstakao mnoga očekivanja. Danas se tog vremena sećam sa nostalgijom, jer su mnoga od njih izneverena, a verovatno i bila nerealna imajući u vidu stepen (ne)zrelosti ovog naroda i sredine za demokratiju, koja se sada tako često pokazuje u svome ružnom naličju.

Nedavno, kada se digla buka oko Vojvođanske akademije nauka i umetnosti, podsetili ste da su svi potezi oko nje – prvo osnivanje, posle Ustava iz 1974, pa Miloševićevo ukidanje, pa ponovno osnivanje pre nekoliko godina, i sad opet dovođenje u pitanje – uvek bili, u stvari, samo politički motivisani. Kakav rasplet predviđate u sporu između Srpske i Vojvođanske akademije?

Ne vidim, pre svega, ništa loše u regionalizaciji, koja je prirodna tendencija i proces u Evropi bez granica – ka kojoj težimo (bar neki od nas iskreno). Ne bi trebalo da je zlo ni postojanje dveju ili više akademija u istoj zemlji, ako su to samo mesta okupljanja duhovne i stvaralačke elite jednog naroda ili više njih, zajedno ili odvojeno. Možda je, čak, jedna „zdrava konkurencija” među njima – po ličnostima koje se biraju i projektima koji se ostvaruju – i korisna, i plodonosna. Uostalom, to što Vojvođanska akademija postoji i funkcioniše, ako se ne varam, još od 2004. godine, a tek sada se problematizuje, upravo je dokaz te isključivo političke pozadine cele stvari, odnosno shvatanja da je svaka takva kuća „atribut državnosti”, a nema veze ni s naukom ni sa umetnošću! Rasplet će, dakle, kakav god, takođe doneti politika.

Predsednik ste Odbora za obeležavanje predstojeće stogodišnjice rođenja kompozitorke i akademika Ljubice Marić. Šta smatrate autorkinim najznačajnijim doprinosom srpskoj i svetskoj kulturnoj baštini ?

Raduje nas, pre svega, činjenica da je muzički svet, makar sa zakašnjenjem, prepoznao u našoj umetnici samosvojnog autora koji privlači pažnju čak i u neizmernoj produkciji savremenog muzičkog stvaralaštva svake vrste! Neke merodavne stručne ocene, ne samo naše, svrstavaju Ljubicu Marić čak među značajne evropske kompozitore 20. veka. To se ogleda i u odluci Uneska (na predlog SANU i njenog Odeljenja likovne i muzičke umetnosti) da ovaj kulturni jubilej uključi u svoju agendu za 2009. godinu, te da ga čak i finansijski podrži. S druge strane, ugledna nemačka izdavačka kuća Furore Verlag iz Kasela preduzela je štampanje celokupnih Marićkinih muzičkih dela, i taj je poduhvat već uveliko odmakao.

Dobitnik ste nagrade „Stevan Mokranjac” za 2005. godinu. Vašoj umetničkoj biografiji teško da išta možemo dodati. Ipak, ima li nešto što još uvek niste ostvarili, a želeli biste?

Kaže se da je čovek ostario onda kad nema više nikakvih želja. Ja ih zaista nemam više, ali ne zato što sam ostario (ko bi to priznao!), već zato što mislim da sam u svome, već dugom, životu uradio i postigao šta sam mogao prema svome prirodnom kapacitetu – umnom, radnom i po meri svoga talenta, koliko ga imam; da sam, dakle, ostavio nekakav trag iza svoga neumitno konačnog bića. Ako se ne varam, onda sam pošteno i ne zalud potrošio ono što mi je dato – ko god bio davalac.

I to me čini, na neki način, spokojnim.