Odisej i Vojcek, ratni veterani

„Vojcek” je nastao 1836/37. godine. To je priča o mirnodopskom vojniku Francu Vojceku koji zarađuje kao zamorče u naučnim eksperimentima. U jednom trenutku, on saznaje za preljubu svoje žene Mari. Izgubivši poslednje uporište na ovom svetu, ljubav, Vojcek gubi razum i u nastupu ljubomore čini zločin – ubija svoju ženu.

„Hinkeman” je nastao gotovo jedan vek kasnije, u vreme ekspresionizma, ali pod velikim uticajem upravo Bihnerovog „Vojceka”. Hinkeman je povratnik iz rata, invalid koji je, nakon povrede koju je zadobio u ratu, ostao impotentan. U želji da zaradi novac u teškim posleratnim vremenima, zapošljava se kao cirkuska atrakcija – Homunkulus: Čovek Medved. Njegova tačka: da živim pacovima pregriza grkljan i sisa krv pred gladnim očima poštovane publike. Degradacija lika je kompletna kada saznaje za preljubu svoje žene Grete koja ostaje trudna sa njegovim najboljim prijateljem.

U oba komada dominantna je slika kastriranog muškarca. U oba slučaja neverstva žene se pojavljuju kao posledica kastracije koje je društvo već izvršilo nad pojedincem.

Među autentičnim ispovestima ratnih vojnih invalida u predstavi je i ova, koju govori glavna glumica: Ja sam Sava Zdravković. Ratni invalid sam postao marta 1992. godine od eksplozije mine, pri čemu sam izgubio obadve šake, desno oko, oštećenje vilice, pretrpeo sam oštećenje kičme i oštećenje donjih ekstremiteta, gde je oštećena fibula, sve, i trajno oštećenje noge koje je nepopravljivo.

Kao što je to primetio psiholog Centra za traumu Vladan Beara, mit o Odiseju je prva priča o ratnom veteranu i povratniku iz rata.

Odisej se, kao mnogi među nama, pravio lud kako bi izbegao mobilizaciju. Bio je raskrinkan i morao je u rat.

Nakon 10 godina provedenih u ratu u kojem je radio i što se sme i što se ne sme, Odisej je jednako dug period proveo u pokušaju da se vrati na svoju Itaku. Najduži period, čitavih sedam godina, boravio je kod Kalipso kod koje je kratio vreme tako što joj je pričao o ratu. Bio je njen zarobljenik, a da to možda nije ni znao. Ona mu je nudila besmrtnost, a on je nije hteo.

Nije bez razloga bilo toliko dugo potrebno Odiseju da se vrati iz rata. Povratnici iz rata žive svoj život u nekom limbu, između života i smrti, između neba i zemlje. Svi oko njih su ubeđeni da je rat završen i uveliko su ga zaboravili, dok oni bezuspešno pokušavaju da dokažu da rat i dalje traje i da ne mogu da ga zaborave. Ne zato što ne žele, već zato što su zarobljeni od strane Kalipso, koja im ne da da ga nastave.

„Vojcek” je nastao prema istinitom događaju. Za izgradnju priče Bihner se poslužio sudskim izveštajem o ubistvu koje je počinio izvesni Johan Kristijan Vojcek. On je, bolujući od delimičnog duševnog oštećenja, iz ljubomore likvidirao Johanu Vust, i, nakon tri godine robije, bio obešen. To je prvi put u istoriji pozorišta da je dokumentarni materijal iz svakodnevnog života korišćen za dramsko delo. Taj postupak će inaugurisati tek XX vek sa Piskatorom, Mejerholjdom, Brehtom, pa i Tolerom. Toler u vidu slogana upotrebljava naslove iz novina sa istim ciljem kao i Bihner koji materijale iz stvarnosti koristi da bi, u skladu sa svojim radikalnim političkim stavovima, na što ubojitiji način uputio oštru kritiku društvu.

U predgovoru Celokupnih dela Georga Bihnera koja je sama priredila i prevela, Drinka Gojković kaže: „Bihner je znatno pre no što se to osećanje ozbiljnije definisalo, uhvatio i precizno formulisao sliku jednog duboko uzdrmanog sveta u kojem se glavni sudar više ne odigrava između zanavek datih pozitivnih i negativnih vrednosti, nego između privatne, pojedinačne ljudske patnje i cinično ravnodušnog haosa nasuprot njoj.”

Polazna osnova za pravljenje predstave bila je ta što njeni autori primećuju duhovnu i društvenu impotenciju u Srbiji danas. To je dijagnoza našeg društva bez obzira na to kako se manifestovala, kao agresivno ispoljavanje moći ili kroz suštinsku nemoć pojedinca.

Kao generacija koja dolazi, pitamo se: Gde su učesnici svih ratova kroz koje smo prošli? Šta se dešava sa njihovim porodicama? Kako izgleda njihova stvarnost? Da li je pronađen put za njihovu reintegraciju u društvo ili su oni prepušteni sami sebi?

Čini se da je njihov položaj postao tabu tema o kojoj javnost nema nikakav stav.

Ispovest glumca u predstavi: Ja imam brata od tetke koji je stariji od mene 15-16 godina. On je bio u ratu ’92, ’93, ne znam. I sećam se, kada se vratio, posle dva meseca, da četiri meseca nije pričao ni sa kim i sećam se, kada bih dolazio kod tetke, da su mi zabranjivali da ulazim kod njega u sobu.

Jedan moj prijatelj je jednom rekao: „U Srbiji je tranzicija izgovor za impotenciju”. Tranzicija je došla u politiku iz religije. Poznata je koncepcija prelaznog perioda iz kosmologije. Za našeg svetski priznatog geofizičara Milutina Milankovića, tranzicija je prelazni period između dva ledena doba. Za našu vlast, takođe. Za takvu koncepciju stvarnosti, od kakve je važnosti sudbina povratnika iz rata? Ili bilo koga drugog, kad smo već kod toga.

Knjiga „Muške fantazije” nemačkog sociologa Klausa Tevelejta uznemirujuća je analiza fantazija koje su preokupirale grupu muškaraca koji su igrali ključnu ulogu u porastu nacizma između dva svetska rata. Autor se bavi grupom oficira frajkora, dobrovoljačke protofašističke vojske, ali fokus interesovanja autora nije njihov stav o ratu, već njihov odnos prema ženi. Tevelejt pokazuje kako je muški identitet oficira formiran strahom od žene koji se zatim može dovesti u vezu s njihovim agresivnim rasizmom i antikomunizmom. Period o kome govori knjiga „Muške fantazije” je period u kome se odigrava radnja drame „Hinkeman”.

U radu na predstavi postavili smo sebi sledeća pitanja: Na koji način rat ugrožava odnos između muškarca i žene? Ko je agresor, a ko suštinska žrtva? I nije li impotencija muškarca, zapravo, smrt žene?

Greta: „Ja sam samo sirota žena, a život je tako zamršen”. Muška idealizacija žene, koja ima svoje korene u katoličkom kultu device, ima svoje nužno ishodište – razočaranje, koje zatim dovodi i do ubistva.

Posttraumatski poremećaj kod ratnih veterana se javlja kao posledica traumatskih iskustava iz rata. Nekad se javi ubrzo nakon traumatizovanja, nekada nakon više godina. Ako se ne prevaziđe, nastaje posttraumatski stresni poremećaj (PTSP).

Neki od simptoma PTSP-a su: razdražljivost, depersonalizacija, panični napadi, fobija, anksioznost, disocijacija, flešbekovi, noćni košmari, socijalna fobija, depresija, nesanica, osećanje krivice, psihogena amnezija, narušeno fizičko zdravlje, doživljaj besperspektivnosti...

Napad panike dolazi u trenucima kada osoba veruje da je u ozbiljnoj opasnosti, da mora odmah da se smiri inače će se desiti neki užas – poludeće, umreće, doživeće šlog, osramotiće se i biti odbačen od svih. Neki veterani strepe da će, ukoliko napetost poraste, izgubiti kontrolu nad svojim ponašanjem i početi da ubijaju ljude oko sebe, da će napasti nekog od svojih ukućana ili čak da će sebi nešto uraditi.

Traumatizovana osoba stalno preživljava događaj, sanja ga, misli na njega, često protiv svoje volje.

Ispovest ratnog veterana: Sanjam da se rvem i gušam s policajcem, odjednom sam se probudio i vidim da davim sopstvenu ženu. Sirota, sva je bila ubledela.

Predstava „Slučaj Vojcek – Hinkeman” završava se ubistvom žene.