Amerika nije tigar od papira

Od našeg dopisnika
Moskva, marta – Knjiga Jevgenija Primakova „Svet bez Rusije, čemu vodi politička kratkovidost” bila je povod za razgovor sa ovim osamdesetogodišnjim naučnikom, političarem, koga smatraju autorom ideje o višepolarnom svetu, danas direktorom Privredne komore Rusije. Bogato političko iskustvo čini Primakova značajnom političkom figurom u Rusiji, svojevrsnim arbitrom u mnogim situacijama u vezi sa spoljnom i unutrašnjom politikom države.

Šta sve Primakov nije bio u svojoj bogatoj političkoj karijeri! Direktor naučnih instituta, ministar inostranih polova, predsednik vlade, rukovodilac spoljne obaveštajne službe, deputat Državne dume, član svetskog „Saveta mudraca”... U novoj knjizi sadržana je podrobna analiza mesta i uloge Rusije u savremenom svetu, a posebna pažnja posvećena je rusko-američkim odnosima. Njen naslov je jedan ugledni politikolog protumačio kao dokaz da Rusija nije našla svoje mesto u svetu, da ga i ne traži već da demonstrira svoj „poseban put”.

„To je potpuno suprotno mojoj zamisli. Knjigu sam pisao želeći da kažem upravo da je Rusija deo sveta, i ne prosto deo sveta, nego jedan od glavnih delova sveta. Posebno današnja Rusija, jer su mnogi, posle okončanja hladnog rata i nestanka SSSR-a, smatrali da je Rusija prestala da bude velika država. Naravno RF nije Sovjetski Savez koji je bio jedna od dve supersile, ali novom odnosu prema Rusiji kumovalo je i to što je kod nas devedesetih godina vođena politika u skladu sa stavom da moramo na svaki način, kako je govorio naš ministar inostranih poslova, „da uđemo među civilizovane zemlje”. A potom je došao krah ekonomije i strašne devedesete godine koje su odbacile Rusiju nazad. Takozvani reformisti doveli su do toga da Rusija na ekonomskom i socijalnom planu izgubi 2,5 puta više nego za vreme Drugog svetskog rata. Posle toga smo počeli da skupljamo snagu. Bilo je dosta teško, ali do ove krize smo se razvijali dosta dobro i stabilno. Imali smo porast ekonomije skoro osam procenata. Rusija više nije ona ista. Samo političkom kratkovidošću se može objasniti spremnost nekih zapadnih političara da izbace Rusiju sa spiska velikih država. Bez Rusije se nikako ne mogu rešavati zadaci novih izazova svetske bezbednosti.

Kakvu spoljnu politiku treba da vodi Rusija da bi je smatrali ravnopravnim članom na svetskoj političkoj sceni?

Uravnoteženu, politiku koja će štititi njene interese, ne ulazeći ni s kim u konfrontaciju. Mi ne nameravamo ni na koga da napadamo i ne povećavamo takozvani vojni potencijal. Ali istovremeno moramo da mislimo na svoju bezbednost. Kada se, na primer, objavi da za zaštitu od nepostojećih iranskih raketa treba izgraditi protivraketnu odbranu u istočnoj Evropi, i naši vojni stručnjaci ocene da je to antiruska akcija, mi moramo da mislimo o adekvatnom odgovoru koji će osigurati našu bezbednost.

Tokom poslednjih godina odnosi sa Amerikom su pali takoreći na najniže grane. Mislite li da će promene na čelu SAD nešto izmeniti?

Verujem da će dolazak novog predsednika SAD stvoriti bolje uslove za rešavanje nekih pitanja koje je sa administracijom Buša bilo veoma teško rešavati. Pažljivo pratim šta se događa i vidim da na važnim mestima nema neokonzervativaca. Oni su bili autori politike unitarizma. Njihova ideja je bio rat u Irak i spremnost da se napadne Iran... Sada ih bar na površini nema.

A šta će biti sa PRO, postoje naznake da se i tu nešto može promeniti?

Verujem da se mogu i za to naći kompromisna rešenja. Ta varijanta je, uostalom, već bila u opticaju. Ja sam sa Kisindžerom kopredsednik grupe „Rusija–SAD: pogled na budućnost”. Pre nego što sam prošle godine pošao u Njujork na sastanak grupe, razgovarao sam sa predsednikom Putinom koji mi je rekao da mu je Robert Gejts predložio, ako se bojimo da se rakete mogu preusmeriti na nas, a pošto je za to potrebno nekoliko sati, da u bazama budu i naši stručnjaci. Putin mi je rekao – naravno, to nije naš predlog, mi smo predlagali zajedničku stanicu, ali neka nam napišu to što hoće. Oni nisu napisali. Pitao sam Gejtsa, koga dobro znam jer smo sarađivali kada smo bili rukovodioci, on CIA, a ja spoljne obaveštajne službe RF, zašto. Odgovorio je – morate prvo da se dogovorite s Poljacima! A kad sam pitao Bušovog pomoćnika za nacionalnu bezbednost, on je rekao da predloga nije ni bilo i da je pogrešio prevodilac. Hoću da kažem da je tada bio moguć kompromis. On je i neophodan. Ja nemam svoj predlog, ali sam siguran da se mogu naći stvari koje mogu, ako ne da reše, da bar olakšaju problem. Ja se tome zaista nadam.

A možda se odluka promeni zbog finansijske krize – možda neće biti novca za tako skup projekat?

Ja nisam od onih koji potcenjuju snagu Amerike. To je najjača zemlja po vojnom potencijalu, po ekonomskom i političkom uticaju. Druga je stvar što to ne svedoči o postojanju monopolarnog sveta. To svedoči da u mnogopolarnom svetu SAD zauzimaju vrlo važno mesto. Uprkos krizi, SAD nisu kolos na glinenim nogama, ni tigar od papira, one su moćne i nadajmo se da će novi predsednik ići malo drugačijim putem od prethodnog.

O drugačijem putu govori i nedavna poseta Hilari Klinton Kini, kao i reči Zbignjeva Bžežinskog da bi Kina i SAD mogle da podele liderstvo u svetu.

Kina se zaista vrlo brzo razvija. Ona je kolos savremenog sveta i ona će biti jedna od nekoliko najjačih država. A Bžežinski je hteo malo senzacionalizma. Ja njega dobro znam, on često voli da kaže nešto da bi privukao pažnju. Nema opasnosti od Kine.

U svojoj knjizi rukovodstvo Rusije nazivate „tandemom”. Prilično neobično i mnogi veruju – kratkotrajno rešenje. Novinari svaki čas otkrivaju „pukotine” u odnosima dvojice lidera. Može li to da potraje?

A zašto ne bi moglo? Može, ako se predsednik i premijer budu dogovarali. Za sada se dogovaraju. Novinari po prirodi svoga posla prate da li se Putin pojavio, na primer, na sastanku Saveta bezbednosti ili nije. I na osnovu toga zaključuju da se pojavio problem. A to ništa ne znači, možda je čovek bio na putu ili zauzet. Naravno, predsednik i premijer mogu imati različita mišljenja o nekim stvarima, ali to je uvek dobro. To nije najava da će doći do problema. Ja mislim da su njihovi odnosi sasvim u redu i da bi bilo gore kad bi se jedan potpuno potčinjavao drugome.

-----------------------------------------------------------

Pratim „Politiku“

„Politika” su odlične novine. I uvek su bile, ja to znam zato što sam, nekad davno, deset godina radio kao novinar „Pravde”. Onda smo sarađivali. Od tada pratim vaše novine, rekao je Primakov.

-----------------------------------------------------------

Predsednik i premijer

Često se postavlja pitanje ko zapravo rukovodi danas Rusijom?

Mnogi su mislili da će Medvedev postati predsednik, a da će sva vlast ostati u rukama Putina. Ali ispostavilo se da nisu bili u pravu. Putin se pokazao kao pravi čovek i političar i nigde nije ni pokušao da preuzme njegova ovlašćenja ni kao predsednika ni kao vrhovnog komandanta. On je, kao premijer, u svakom trenutku svestan da je Medvedev predsednik. Sa svoje strane, i predsednik se odnosi prema Putinu kao veoma uticajnom čoveku koji ima veoma visok rejting u narodu i ja mislim da to ništa ne može da promeni. Osim, kao što sam napisao u knjizi, ako njihova okruženja ne pokušaju da utiču na odnose. Nažalost činovnici često ne služe državi nego sebi. I to nije samo kod nas nego u svim zemljama.

Ljubinka Milinčić