Pijaca je za preživljavanje

Rođen sam u Tuzli, u Bosni (1948), po struci sam građevinac, a više od deset godina prodajem obuću (papuče, patike) i uloške za obuću na pijaci Zeleni venac. Završio sam višu građevinsku zagrebačkog univerziteta, istureno odeljenje Tuzla, sa položenim državnim ispitom za vođenje objekata. Bez posla sam ostao 1992. godine, kad su nastala ratna dejstva pa su Srbi iz moje firme u najvećem broju prebegli u Srbiju. Naše matično građevinsko preduzeće bilo je „Zlatibor” iz Titovog Užica, sa OOUR-ima u Beogradu, Novom Sadu, Baru i Tuzli. Samo u Tuzli bilo nas je 750.

Živeo sam sa suprugom i ćerkom. Imali smo stan. Supruga je radila u Fabrici soli, kao pravnik. Kad su počela ratna dejstva prešli smo u Loznicu, kod rođaka moje žene. Hteo sam da nastavim da radim u istom preduzeću u Užicu, ali naš direktor iz Tuzle je formirao novu firmu i povukao je za sobom nas tridesetak. Osnovali smo građevinsko preduzeće „Gradbor” i radili smo u Svilajncu. Tu sam se razboleo, jer u Tuzli sam kao rukovodilac na gradilištima uglavnom bio u zatvorenom prostoru, a u Svilajncu na otvorenom, i to me je koštalo teške upale kuka. Radili smo na veoma niskim temperaturama i ja to nisam mogao da izdržim. Lečio sam se skoro godinu dana. Doktorka iz Doma zdravlja Voždovac me je spasla da ne padnem na štake.

U međuvremenu je svilajnačka radna jedinica bila mobilisana i odvedena u Bosnu, da bi se odmah vratili oni koji su imali državljanstvo Srbije. Bio sam tada na bolovanju, a kad sam se oporavio došao sam na pijacu, i od 1995. do danas radim ovde. Jedino kad je Zeleni venac renoviran bio sam na Karaburmi, ali ta pijaca je toliko mala da nisam pokrivao ni osnovne troškove. Prijavio sam se i na biro i konkurisao za građevinske poslove, ali uvek su primali mlađe. Sad više i ne konkurišem – čekam penziju. Veći deo robe koju prodajem je iz Srbije. Donose mi je kolege sa Umke i iz Pazove. Mada ima i kineske. Svaki dan sam ovde, pa i zimi kad je na pijaci nenormalno hladno. Ovo je čisto preživljavanje, radiš da preživiš. Ćerka je u međuvremenu završila Pravni fakultet i sad sprema pravosudni ispit, pa će kod majke u advokatsku kancelariju. Moja supruga je ranije položila pravosudni i ubrzo je, kad smo došli u Beograd, otvorila advokatsku kancelariju. Ali u početku nije imala posla. Nema ni sada. Došljak teško može da bude uspešan u velikom gradu. Došljaku, pogotovo ako se sam bavi nekim poslom, treba vremena da upozna tržište i stekne prijatelje.

Žao mi je što posle Tuzle i Svilajnca nisam nastavio da radim na građevinama. Građevinci su vredni radnici, poslušni. Jedino zimi kad je jako hladno nije im do posla nego lože vatru i greju se. Savetovao bih svakom ko ostane bez posla da ne napušta svoju struku, teško će se u novoj snaći. Ja sam uglavnom zbog bolesti skrenuo s tog puta i sad evo preživljavam.

Ovde sam podstanar, a i supruga i ćerka.U Tuzli su nam vratili stan. Nekih šezdeset kvadrata. Odem do stana tri-četiri puta godišnje, ostanem tamo dva-tri dana. Ali to da prodamo, ovde bismo kupili jednu garsonijeru.

Imam ovaj boks sa mojom robom i toga se držim dok za koju godinu ne dođe vreme za penziju.

Građevinski inženjer