PRAVDA ZA DRŽAVU

Vrh ove zemlje se prošle nedelje, povremeno odolevajući izazovu 50 centimetara novog skijaškog kopaoničkog snega, bavio pitanjem da li je Srbija u recesiji ili ne.

I dok su oni na Kopu tvrdili da nije, a nepozvani na srpski Davos govorili da jeste, daleko od pahuljicama pokrivenih potpredsednika vlade zemlja je bila suočena sa ozbiljnim izazovima sudstva i pravde.

Koga branimo? Državu ili Miladina Kovačevića? Državu ili Uroša Mišića? Šta tek reći o slučaju Milorada Bracanovića? Skraćivanje kazne, pa smenjivanje upravnika zatvora, pa nalog Nadzornom odboru Vrhovnog suda da ispita da li je bilo protivrečnosti. Sve to nikako ne uliva poverenje.

Raskomadana u poređenju s pređašnjim ambicijama velikog srpstva, država se ponovo, na neki iznemogli način, trudi da sopstveni nacionalni identitet, ponos i dostojanstvo dokaže na slučajevima na kojima niko pametan to i ne bi pokušavao.

Prvo Miladin. Ako je u pravu Vuk Drašković kada kaže da je Srbija isplatila 100.000 dolara kaucije i garantovala da će se dotični student–košarkaš vratiti na suočavanje s pravdom Njujorka gde je u kafanskoj tuči jednog Jenkija poslao u višemesečnu komu – što niko zvanično nije demantovao – onda je Srbija u problemu.

Htela bi da se pokaže kao zaštitnica svojih često nezaštićenih građana, ali pri tom rizikuje kršenje međunarodnih ili bilateralnih sporazuma i datih obećanja. Jedno s drugim ne ide.

Usledio je pokušaj indulgencije. Onih milion dolara da bi se afera stišala. Šta je tu tačno a šta nije, saznaćemo za nekih desetak dana kada se skine oznaka tajnosti sa ovog slučaja.

Možda i saznamo nešto novo, ali teško da će išta moći da opravda nasrtaj države na „Borbu”, novine koje su nas prve obavestile o finansijskom aranžmanu na teret poreskih obveznika.

Izvesno je da je za Miladina plaćena kaucija. Država je, dakle, za svog podanika učinila ono što je mogla, mada i dalje sumnjam da bi to učinila za sve.

Da se duhovi ne bi i dalje uzburkavali, predlažem da se jave privatni sponzori iz redova onih koji Miladina smatraju nekim novim Markom Kraljevićem i da prikupe taj milion. Oni će se dobro osećati kao ktitori njegove slobode, mi drugi bićemo zadovoljni što država neće nenamenski trošiti zajedničke pare zbog brljotina njenih službenika.

Avaj. Ne ide tako. Država Srbija svoj suverenitet i integritet u slučaju Miladina brani na način kao da brani gubitak Kosova. Ne da ga. Malo morgen, rekao bi upokojeni predsednik.

Uvođenje „malo morgen” psihologije u ovdašnji život prisutno je i u slučaju Uroša koji je za pokušaj ubistva žandara Nebojše Trajkovića na Zvezdinom stadionu dobio 10 godina zatvora.

„Malo morgen” je u ovom slučaju poruka–pretnja koju navijači šalju sudstvu. Šta se drugo krije iza licemernog slogana „Pravda za Uroša” nego pokušaj omalovažavanja države kada je konačno odlučila da reaguje, da podvuče crtu i stane na kraj divljanju na stadionima.

Država kao da se uplašila od stotina grafita „Pravda za Uroša” kojima su obeleženi Beograd i unutrašnjost. Ispada da su vođe „delija” jače od sistema.

Proradio je klan, a ova država je već mnogo puta bolno pokazala svoju nemoć pred klanovima. Bilo da je reč o koalicionim, opozicionim, bankarskim, biznis, esnafskim, fudbalskim ili kriminalnim.

Za ime boga, o čemu je reč? Po svojoj mentalnoj konstituciji radije sam sklon da stanem na stranu države, posebno njene represivne sile zvane vojska, policija ili žandarmerija, ali nisam anarhista. Hoću uređenu državu.

Evo, priznajem otvoreno, nisam patriota ako je patriotizam odbrana od glomaznog namrgođenog momka koji je pristao da ga kao mečku Božanu šetaju po Narodnoj skupštini.

Nisam patriota kad pomislim da bi trebalo da branim bahatog junošu koji je vitlao bakljom. Da li su oni koji podržavaju Uroša pročitali šta izjavljuje žandar zbog koga je dotični „delija” dobio 10 godina zatvora? Da li znaju da proklinje dan u kome je na „Marakani” bio na dužnosti?

Normalan svet se obradovao kada je država pokazala britansku odlučnost u obračunu s huliganima, jer duboko verujem da se problem rešava samo na taj način. Nije prošlo mnogo, kad evo slabašne države koja se uplašila sopstvene odlučnosti.

I sad šta? Ranjiva kakva jeste, uplašena da će je neko ponovo kritikovati zbog ovog ili onog, valjda i zbog „nedemokratičnosti”, država se povlači. Miladinu plaća bekstvo, Urošu obara presudu.

Ispada da država reterira i u slučaju Miladina i u slučaju Uroša. Kod prvog pod pritiscima spolja, kod drugog pod pritiscima iznutra.

Ova država i njena vlast neće uspostaviti autoritet, ponajmanje dostojanstvo, ukoliko povlađuju dirigovanim medijskim kampanjama „nacional-patriotskih” tabloida ili direktivama na daljinski koje dobijaju spolja.

Država može da štiti osumnjičene za ratne zločine dok se ne dokaže suprotno, ali nema potrebe da svoj autoritet zalaže – rizikujući pogoršavanje odnosa s drugim državama – za one čiji su kriminalni delikti nesporni.

Zašto bih verovao državi da će se obrušiti na korupciju kada, iz meni nepoznatih razloga, tako tvrdoglavo štiti nekog ko se pesnicom obrušio na kolegu sa univerziteta, ili nekog ko je bakljom divljački nasrtao na civila za koga i nije zna da je dežurni žandar?

Da, branim Amerikanca koji je, kažu, štipnuo Miladinovu prijateljicu. Zbog toga se ne ide u komu. Da, branim srpskog žandara koji je pokušao da spreči da se Zvezdin stadion pretvori u buktinju razgorelih primitivnih strasti. Zbog toga niko nema prava da mu zamera.

Naš problem je što su Miladin i Uroš, svaki na svoj način, deo mnogo širih priča. Onih koje se manje tiču dve sasvim prizemne biografije, a više uzvišenih portreta srpske države.

Mogu da branim oštru kaznu Urošu, ali znam da su mnogi ozbiljni kriminalci prolazili s manjim kaznama od njega. Što znači da isti zakoni ne važe za sve.

Ipak, ako je, a jeste, u slučaju Uroša država trenirala pedagošku strogoću, onda je treba podržati koliko god da je grešna. Bolje ikad nego nikad. Pravda za državu!

Primerne vaspitne kazne nam trebaju. Pod uslovom da se poštuje doslednost. Pažljivo ću pratiti kome će se po novom zakonu oduzimati imovina stečena kriminalom. Ako i tu bude „primera za ugled”, strogoća iskazana u slučaju Uroša neće štrčati.

Uskoro se biraju nove sudije. Država je na ispitu.