Za sve je kriva Isidore Dankan

Od njenog poslednjeg izlaska na takmičarsku scenu proteklo je dvadeset godina, a nju, Milenu Reljin, još mnogi znaju, čak i oni koje sport uopšte ne zanima.

O njoj se pisalo i govorilo kao o mezimici nacije. Deset godina je bila član „top kluba 20” najboljih ritmičarki na svetu. A sad je u četvorostrukoj ulozi: trener je i direktor u klubu Ritam, koji je osnovala 2002. godine, predsednik je Komisije „Žene i sport” Olimpijskog komiteta Srbije i potpredsednik Antidoping agencije Srbije.

Ritmička guimnastika je, u tih devedeset sekundi, koliko traje „predstava”, sport, ali to je, istovremeno, uz muziku, pa i rekvizite (vijača, obruč, lopta, čunjevi, traka...) i igra na najvišem umetničkom nivou. Najbolju ocenu za njenu igru dao je Slavko Pervan, nekad poznati jugoslovenski baletan i baletski koreograf. Rekao je: „Ne smem glasno da izustim, ali ovo je više balet od samog baleta”!

Rođena je 25. maja 1967. godine u Beogradu. U braku sa Nenadom Tatićem ima troje dece: Minu (13), Đorđa (12) i Dunju (9).

Kad je rođena ritmička gimnastika?

Bilo je to početkom dvadesetog veka. Prvi oslobođeni pokret u igri, kojim je određen i razvoj ritmike, napravila je Isidora Dankan, američka plesačica i „najbolja drugarica”, a potom i supruga Sergeja Jesenjina, ruskog pesnika, u vreme kad je otvorila školu slobodnog plesa u Moskvi. A u Srbiji je prvu školu ritmike imala novinarka „Politike” Maga Magazinović. Takmičenja u ritmici počela su posle Drugog svetskog rata. Prvo svetsko prvenstvo održano je 1963. godine u Budimpešti, a od 1984. godine ritmika je, u Los Anđelesu, uvedena i u olimpijska takmičenja.

Kako ste ušli u ritmiku?

Sasvim slučajno. Od prvog razreda osnovne škole igrala sam folklor u hali „Šumice”. U tom sportskom centru bila sam u raznim sekcijama. Jednog dana drugarica me odvela na čas ritmike koji je držala profesorka fizičkog Ankica Žarković. Od tada je ritmika postala značajan deo mog života.

Kako su tada reagovali vaši roditelji?

Kad sam o mom izboru sporta obavestila majku Vukicu i oca Mitu, koji su bili košarkaši, majka u Partizanu, a potom i u Radničkom, a otac u Radničkom, oni nisu imali ništa protiv mog odlaska u ritmiku, iako, mislim, nisu tada tačno ni znali o čemu se zapravo radi.

Kad je stigao prvi uspeh?

Iste, 1977. godine. U decembru je održan turnir na nivou Jugoslavije, na kome sam, u pionirskoj kategoriji, kao član kluba Senjak, bila druga. Za nagradu sam dobila velikog plišanog zeku koji je bio visok dve trećine mog stasa. Od tada sam ozbiljno trenirala sa Oliverom Radosavljević, a potom, desetak godina, sa Jasnom Tomić.

A na kom mestu vam je bila škola?

Uprkos činjenici da sam bila vrhunski sportista škola mi je bila na prvom mestu. Imala sam uvek petice iz svih predmeta. I tako dvanaest godina. Bila sam „vukovac” bez obzira na veliki rad u sportu i na sve životne izazove. Ustupak sportu načinila sam u izboru fakulteta. Umesto genetičkog inžinjeringa, nauke koju i sad obožavam, završila sam Fakultet za fizičku kulturu.

Koji su vaši sportski dometi?

Dva puta sam bila finalista olimpijskih igara. U Japanu 1987. godine bila sam treća u takmičenju na kome su se okupile najbolje ritmičarke sveta. Nisam mogla da stignem do medalja u konkurenciji ritmičarki velikog SSSR-a i Bugarske, jer su za sve bile nedostižne.

Kad ste napustili takmičenje?

Iz tog dela ritmike izašla sam 1989. godine, posle šampionata sveta u Sarajevu. Dogodilo se to na najlepši način. Kraj karijere i najbolji rezultat uz trenera Nadu Vučković-Pisić. Osvojila sam visoko, šesto mesto i učestvovala u tri finala. Posle toga sam se predala trenerskom poslu u Partizanu i suđenju na međunarodnim takmičenjima, a u međuvremenu sam rodila troje dece. Posle svih porođaja bila sam, zahvaljujući mužu i našoj organizaciji posla, u sali već posle dva, tri meseca...

Šta je bio vaš sledeći korak?

Osnovala sam klub Ritam, 2002. godine. Na prvom času je bilo samo šest devojčica, a sad ih godišnje, kroz našu klupsku školu, prođe više od hiljadu. Krenuli smo iz jedne, a sad radimo u devet sala u Beogradu. Uz nas su devojčice od četiri do osamnaest godina. Imamo i takmičarsku grupu od dvadeset pet devojčica. Planiramo da otvorimo školu i za starije, kao vid rekreacije. A svake godine, u junu, organizujemo veliku reviju u toku koje pokazujemo rezultate rada našeg kluba. Uz još tri manifestacije imamo i međunarodni turnir.

Šta su odlike ovog sporta?

Ritmika je i sport i umetnost, a bazu joj čine balet i muzika, jer muzika diriguje pokretom. Ona je, istovremeno, spoj i svih mogućih ritmova, pa sem snage razvija i lepotu devojaka i gracioznost njihovih pokreta. U ritmici se vidi cela žena. Njen karakter, temperament, želja za dokazivanjem, ženstvenost... Devojke u ovom sportu, uz muziku i rekvizite, igraju i sa naglašenom željom da se dopadnu. U toj igri pokazuje se i duh žene. Igra je potpuno otvori. Zato su neke ritmičarke često drugačije na sceni, nego van tog prostora. One svoje pravo lice pokazuju u pokretu, u igri... Ritmika je uglavnom ženski sport. Doduše, ima i muških ekipa, posebno u Japanu. Muška ritmika više liči na vrhunsku parternu gimnastiku, ali još nije zvanično priznata.

Šta ritmika još daje ženi?

Ovaj sport se potpuno „predaje” ženi. On joj daje lepotu tela i duha, a istovremeno i čuva taj njen izgled. Devojčice u ritmici najlakše „proguraju” sva iskušenja i bure puberteta, a posebno je značajno što, u bavljenju ritmikom, žene dobijaju one atribute koje svaka od njih želi. Uz sve to ritam razvija i unutrašnju lepotu.

Koliko u ritmici ima erotike?

Ima je onoliko koliko određeni pokreti mogu da nagoveste erotiku.

Da li muškarci više gledaju ženu, a manje njenu igru?

U vreme kad sam se takmičila nisam to zapazila, jer o tome nisam razmišljala. Ali, sad, kao trener i sudija, pretpostavljam da ima i toga. To zaključujem po nekim komentarima.

Da li vas je sport odvajao od ljubavi?

Mislim da svaka osoba ima vremena za sve. Isto tako mislim da svako ima pravo da bira kakav će život da vodi. Izabrala sam sport za svoj život. A bila sam, možda, kao mlađa, uskraćena za nešto, ali sam, na drugoj strani, dobijala ono što moji vršnjaci nisu imali. Ali, i tada sam, povremeno, organizovala žurke. Prvi put sam se zaljubila u gimnaziji. Za mene je to bilo vrlo pozitivno. Uvek sam reagovala na ljubav kao na najveći pokretač svih odnosa...

Šta je najvažnije u bračnim odnosima?

Razumevanje i sloboda odlučivanja. Naravno – sloboda bez zloupotrebe. U tom odnosu živim sa Nenadom već četrnaest godina. Meni je lepo, a on se ne žali.

Da li seks pomaže ili odmaže sportistima?

Tu su podeljena mišljenja. Nismo svi isti. Znam da će to nekome prijati, jer će seks doživeti kao relaksaciju, a neko drugi traži svoj, poseban način opuštanja. Najvažnije je da se ni jednima ni drugima ne poremeti koncentracija pred sportski događaj. U ovim odnosima je presudna psihološka uloga trenera.

Šta je suština bića žene?

Za mene je to, pre svega, materinstvo i ostvarenje svoje ličnosti i u privatnom i u poslovnom životu. Ali, žena mora da se čuva moralne dileme – abortusa, jer život počinje u trenutku začeća... Ali, o ovom problemu, o natalitetu, mnogo bi trebalo da brine i država. Jer, život u Srbiji se gasi!

Koji pol je jači?

To je, u svakom slučaju, žena! Potvrđujemo se u svim odnosima. A i stara poslovica kaže: „Kuća stoji na ženi, a ne na zemlji”.

Da li ste na tragu smisla života?

Potpuno sam ispunjena kao osoba. Veoma sam srećna i zadovoljna. Tako doživljavam sebe i sve članove najuže porodice. Naravno, i sve rođake i intimne prijatelje za koje me vezuje iskrena ljubav i, podrazumeva se, veliko međusobno poverenje.

Šta vam je najvrednije?

Najvrednija su mi deca. Nenad i ja se trudimo da im našim postupcima damo primer kako se prolazi kroz život. Naša želja je da Minu, Đorđa i Dunju dovedemo pred neka vrata koja će oni umeti sami da otvore i da odu u svoj svet...