Oštra Zi­ma u Ba­sta­ji­ma sve oku­je

Kne­že­vo – Ako ne pe­va­ju, on­da se u Ba­sta­ji­ma tu­ku. Ta­ko ka­žu še­re­ti, a nji­ma se ne mo­že uvek ve­ro­va­ti. Pe­va­li ili se tu­kli, na­ri­ca­li ili se ra­do­va­li, u ovom se­lu, pet-šest ki­lo­me­ta­ra da­le­ko od Kne­že­va, sve­jed­no je, po­što se sve to, na kra­ju za­vr­ši do­brom ka­plji­com i sti­skom ru­ke ka­ko to či­ne gor­šta­ci, na­vi­kli da se osla­nja­ju jed­ni na dru­ge i ube­đe­ni da sa­mo za­jed­no mo­gu op­sta­ti.

Ni­je po­zna­to ot­kud ime se­lu Ba­sta­ji, ali ga no­si ve­ko­vi­ma. Ni o po­re­klu po­ro­di­ca ni­ko ni­šta ne zna. Sve­to­zar Đu­rić ve­li da „u Ba­sta­ji­ma po­sto­ji ne­ka taj­na ve­za su­ro­ve pri­ro­de i me­šta­na ve­li­kog sr­ca”. Ka­da ne­ka­da dav­no, ni­je ima­lo šta da se je­de, bra­la se i ku­va­la mla­da zob. Je­dan dan je bi­lo zo­bi, a dru­gi dan gla­di. I ta­ko sve do vre­me­na u ko­ji­ma je gla­di bi­lo mno­go ma­nje.

U Ba­sta­ji­ma je pre po­sled­njeg ra­ta bi­lo oko se­dam sto­ti­na, a da­nas sa­mo ma­lo ma­nje du­ša. U svet je, u po­sled­njih če­tr­de­se­tak go­di­na oti­šlo oko dve sto­ti­ne se­lja­na...

Mi­le Mar­ko­vić je tri­de­set go­di­na ar­baj­to­vao u Austri­ji. Ra­dio, ali i učio ka­ko to ra­de dru­gi, ka­ko bi u svo­jim Ba­sta­ji­ma, imao ono što i austrij­ski se­ljak. Da­nas su mu u šta­la­ma sta­da mu­znih kra­va i ova­ca... I do­ho­dak na kuć­nom pra­gu od ko­ga se mo­že pri­stoj­no ži­ve­ti.

– Kad god bi ugra­bio slo­bod­no vre­me, išao bi po austrij­skim se­li­ma. Gle­dao šta­le, svinj­ce, sto­ku... Ze­mlja u mo­jim Ba­sta­ji­ma bo­lja je od one pod Al­pi­ma. Već ta­da sam od­lu­čio da se vra­tim. Kad oni mo­gu za­što i ja ta­ko ne bih. I us­peo sam kao i mno­go dru­gih po­vrat­ni­ka u kne­žev­sku op­šti­nu, po­no­sno pri­ča Mi­le Mar­ko­vić.

U cen­tru se­la i da­nas sto­ji ško­la sa dav­no is­pi­sa­nom ta­blom. Na njoj grb biv­še So­ci­ja­li­stič­ke Re­pu­bli­ke BiH. Ostao je još iz vre­me­na u ko­me se i u Ba­sta­ji­ma pe­va­lo Ti­tu, i u ko­me je u me­snoj ško­li bi­lo na sto­ti­ne osno­va­ca. Da­nas ih je sa­mo je­da­na­est.

– Zi­me su za se­lja­ne Ba­sta­ja uvek iste... Pu­te­vi ne­pro­hod­ni. I da si na umo­ru, dok­tor ne mo­že do uda­lje­nih za­se­o­ka. Zi­ma u Ba­sta­ji­ma sve oku­je. Ta­da je sve u ru­ka­ma sve­vi­šnjeg, ka­že Mi­le Mar­ko­vić.

Se­stre In­di­ra, Ja­go­da i Ma­ri­ja­na Du­kić sva­ko­dnev­no do ško­le pe­ša­če po de­se­tak ki­lo­me­ta­ra. I ni­kad ni­su iz­o­sta­le sa na­sta­ve... Do ško­le pe­ša­či i nji­hov učo Mi­ro­slav Bo­snić. Pr­vo iz Ba­nja­lu­ke auto­bu­som sti­že do Kne­že­va, a on­da pe­ši­ce do Ba­sta­ja. I ta­ko sva­ki dan... Dva pu­ta ne­delj­no, do se­la i za­se­o­ka Ba­sta­ja, pe­ša­či i po­štar Mi­ro­slav Ve­sić. Pe­de­se­tak ki­lo­me­ta­ra sed­mič­no... I ni­kom od njih ni­je te­ško. A i ka­ko bi bi­lo, ka­da se druk­či­je ne mo­že.

Se­lja­ni da­nas ret­ko od­la­ze u svet, za raz­li­ku od še­zde­se­tih go­di­na pro­šlog ve­ka, ka­da je na rad u ze­mlje da­na­šnje Evrop­ske uni­je, oti­šlo vi­še od dve sto­ti­ne me­šta­na Ba­sta­ja.

Tri De­san­ke, dve Bo­je, Mi­le­na, Zo­ri­ca, Bo­silj­ka, An­đe­li­ja, An­đel­ka, Da­ni­ca i Per­ka, zi­mi su sva­ki dan za­jed­no. Uz pre­sli­cu, igle ple­ti­lje i ka­fu, na­rav­no, za­po­de­ne se pri­ča o če­mu dru­gom do o da­ni­ma ko­je su ove že­ne sa­ču­va­le u svo­jim se­ća­nji­ma... Za vre­me tih pre­la se­te se i sta­da i zbo­ro­va kod cr­kve i aši­ko­va­nja i pr­vih lju­ba­vi. Ne­ka­da­šnjih pre­la i svo­ga Ra­de, pr­ve lju­ba­vi, se­ti se i sta­ri­ca De­san­ka Svje­tla­no­vić.

U ku­ći do njih, sve sa­me mu­ška gla­ve. Ni pre­sli­ca ni iga­la u ru­ka­ma. Ume­sto njih, tu je ča­ši­ca do­bre ka­plji­ce i raz­go­vo­ri ko­ji se obič­no za­vr­ša­va­ju pe­smom i zdra­vi­com za do­bro i no­ve sa­stan­ke.

– U Ba­sta­ji­ma se ne­kad bez ba­ti­ća ni­je mo­glo. Za raz­li­ku od pre­sli­ce ba­tić se za­vr­ti i vu­na se tek on­da poč­ne pre­sti. Ka­sni­je se pre­đom ple­tu ča­ra­pe i ne­ki de­lo­vi ode­će. Sve to su ra­di­li mu­škar­ci. Druk­či­je se ni­je ni mo­glo. Nov­ca se ni­je ima­lo nig­de za­ra­di­ti osim da se do­hva­tiš ba­ti­ća, da pre­deš i, ka­sni­je, ple­teš. I ta­ko da­ni­ma, me­se­ci­ma i go­di­na­ma, ka­že Jo­vo Svje­tla­no­vić.

– Na­rod je u Ba­sta­ji­ma ta­kav. Druk­či­ji ne mo­že bi­ti. Bu­re, sne­go­vi, že­ge, ki­še... sve je to utka­no u du­šu se­lja­na ko­ji su svo­je pu­te­ve što su ih vo­di­li sa­mo na­pred, gra­di­li uvek sa­mi, za­klju­ču­je na kra­ju Sve­to­zar Đu­rić.

-----------------------------------------------------------

Ne­kad uz go­ve­da, da­nas uz mo­bil­ni

Vo­li se uvek isto. Ja sam vo­le­la Ra­du kao što mo­je unu­ke da­nas vo­le svo­je mom­ke. Sa­mo ja sam Ra­du če­ka­la kod go­ve­da, a da­nas, mo­bil­ni u ru­ku pa đu­ve­gi­ju zov­neš kad god po­že­liš, pri­ča De­san­ka Svje­tla­no­vić po­no­sna na de­ve­to­ro unu­ča­di i če­tr­na­e­sto­ro pra­u­nu­ča­di!