Mislim, ovaj, ekstra, smaraš me....

Ne može se uopštavati, ali je činjenica da veliki broj mladih ljudi danas ima veoma oskudan fond reči. Danas, npr. više nema dobroga provoda, zanimljivog filma, kvalitetnih patika, povoljnih cena. Sve je postalo ekstra – film je ekstra, žurka je bila ekstra, patike su ekstra. Naravno, kao i uvek, ima i veoma obrazovanih, načitanih i elokventnih mladih ljudi.

Prema rečima dr Rade Stijović, profesora srpskog jezikana Megatrend univerzitetu i naučnog saradnika Instituta za srpski jezik SANU, svedoci smo jednog osiromašenog, krajnje pojednostavljenog jezika mladih, svedenog na minimum izražajnih mogućnosti, ali punog poštapalica, uličnog žargona, pa i psovki i drugih opscenih reči.

„Što se pismenosti tiče, ona je na poražavajuće niskom nivou. Ako pogledate prepisku preko Interneta, videćete da većina mladih ne zna ni upotrebu velikog slova i znakova interpunkcije (u SMS-u ih gotovo nema), a o pisanju negativne rečce ne da i ne govorimo (naćiće se tamo neznam, nemožeš, ali ne ću, ne mam), dali se piše zajedno, a skraćena forma i bez apostrofa (dal), ali zato predlog s gotovo redovno dolazi s apostrofom (s’ poštovanjem)... Ogrešenja o gramatičku normu postoje na svim jezičkim nivoima i u pisanoj i u izgovorenoj reči: čitamo o višljoj devojci, preključerašnjim događajima, o bicikli, redovno je leb i oću, a svakako je ja bi, mi bi, veznik jer se ne razlikujeod upitne veze je l’(Jer ti krivo? Neću doći, jel moram da učim) itd.”, dodaje Stijovićeva.

Prema njenim rečima, još je gore to što mladi u školi nisu naučeni da govore, a često nisu podstaknuti ni da razmišljaju.

– Oni su učeni uglavnom da reprodukuju. Mladi ni među sobom mnogo ne razgovaraju. Oni „četuju” preko Interneta ili razmenjuju SMS poruke. Žive u virtuelnom a ne stvarnom svetu. Ovo mora da ostavi posledice i na jezik. A još nije stasala generacija koja je odrasla na igricama i Fejsbuku! – ističe Stijovićeva.

Jedan od uzroka, ističe ona, nezavidnog stanja svakako je i društvena nebriga za jezičku, a i svaku drugu kulturu.

– Izgubljen je svaki osećaj odgovornosti za jezik. Ne samo što se ne neguju estetske i kreativne vrednosti jezika već sa zapostavljaju i ona najelementarnija gramatičko-normativna svojstva, a počesto i najosnovnija jezička logika. Nebriga za jezik postoji na svim nivoima. Nastave jezika van osnovnih škola gotovo i nema. Oni koji imaju najveću moć u kreiranju jezičke kulture, a to su poslenici u javnim medijima, često nemaju potrebna znanja o jezičkoj normi, a ponekad ni elementarno jezičko osećanje – objašnjava Stijovićeva.

Često u medijskim kućama, dodaje ona, nema redaktora i lektora, a i kad ih ima, dešava se da nemaju potrebno znanje pa intervenišu i tamo gde ne bi trebalo.

– Svako bi da deli savete ili, što bi Vuk rekao: „Kako koji zareže pero da piše, on već odmah počne misliti kako će jezik popravljati, a ne kako će ga učiti.” Rad Odbora za standardizaciju, osnovanog 1997, gotovo se ne oseća. Postoji izvanredan Jezički priručnik, namenjen poslenicima na radiju i TV, ali se on očigledno ne koristi. Jednom rečju – o jeziku se ne brine. S druge strane, odgovoran je poremećen sistem vrednosti. Merilo uspeha nije obrazovan čovek. Danas su ciljevi i ideali nešto drugačiji.